Studije pokazuju da možete biti debeli i u formi. Zašto smo onda toliko opsednuti time šta jedemo, a ne koliko se krećemo?

Prema podacima biroa za statistiku Evropske unije, na osnovu istraživanja o zdravstvenoj slici u Evropi, malo manje od jedne četvrtine žena i skoro isto toliko muškaraca u Velikoj Britaniji je gojazno. U međuvremenu, Džejmi Oliver nastavlja sa kampanjom poboljšanja ishrane u školama, traži od premijera da se ovaj problem ne zanemaruje i ponovo ističe da stopa gojaznosti u Britaniji vrtoglavo raste.

Međutim, suština problema nije u tome. Gojaznost nije ono što nam uništava zdravlje i život. Na osnovu podataka iz studije Kuper Centra, naučnik Stiver Bler i njegove kolege koji proučavaju fizičku aktivnost, došli su do zaključka da možete biti debeli i u formi. Istraživanje je pokazalo da je u pogledu rizika od smrti, bolje imati višak kilograma i biti aktivan nego biti prosečne težine i neaktivan. Bler smatra da je fizička neaktivnost najveći zdravstveni problem XXI veka. Ipak, umesto da obratimo pažnju na svoj neaktivni stil života, mi smo opsednuti debljinom. Jednostavno ne možemo da se uzdržimo od stajanja na vagu i to je osnovna karakteristika programa za mršavljenje. Fizička aktivnost je skoro uvek na drugom mestu, i to samo zato što nam pomaže da smršamo. Ovakvo gledanje na stvari dodatno podržavaju kampanje i mediji, ali opsednutost težinom i brojem kilograma koje treba da izgubimo nam ne pomaže da živimo duže i zdravije niti umanjuje opterećenost zdravstvenog sistema. Kampanje, kao što je inicijativa „Change4Life“ (Promena za život), kombinuju savete o ishrani i konzumiranju alkohola sa predlozima fizičkih aktivnosti, ali poruka mora da bude mnogo direktnija. Ne treba prekorevati mlade i stare zbog njihovih navika u ishrani i brojki koje pokazuje vaga, već im ponudite mnogo konkretnije rešenje koje kaže da je fizička aktivnost preduslov za duži i zdraviji život.

Kada bi ponudili ljudima lek koji pruža sve ove prednosti bez propratnih efekata, svi bi pojurili da ga probaju. Pilula koja obećava isti efekat, kao samo 30 minuta aktivnosti umerenog intenziteta bila bi vest dana širom sveta. Ali, pošto nema novog čudesnog leka na tržištu i nema mitske super hrane, onda nema ni vesti. Međutim, dokazi su tu. Fizička aktivnost može da smanji rizik od bolesti srca, dijabetesa tipa 2 i nekih tipova kancera i čak odloži početak gubljenja pamćenja. Prema rečima Karima Kana, urednika Britanskog žurnala za sportsku medicinu, za optimalno zdravlje potrebno je 60 minuta aktivnosti dnevno (posle tog vremena zdravstveni efekat opada). Ovde nije reč o tome da svako treba da trči maraton ili odvoji vreme i novac koje nema da bi išao u teretanu svakog dana. Za mnoge ljude, ovo su neostvarivi ciljevi koji vode ka osećanju neuspeha i vraćaju nas na pogrešan put opsednutosti gubitkom par kilograma zato što nam zadovoljavajući rezultat na vagi daje osećaj trenutnog olakšanja u pogledu stalnog prebacivanja koje potiče od nas samih i društva u celini. Umesto toga, treba da se vratimo fizičkoj aktivnosti koju je moderan život istisnuo iz naše svakodnevne rutine. Pola sata aktivnosti zahteva napor, ali barem može da se podeli u vežbanje od po 10 minuta i postane deo života bez pronalaženja rupe u dnevnom rasporedu – a što je najvažnije od svega, predstavlja nešto nad čim imamo kontrolu. Pozitivan cilj će uvek biti daleko privlačniji nego stalno prekorevanje ljudi zbog njihovih navika u ishrani ili upiranja prstom u višak kilograma.

Usko gledanje vlade, kampanja i pojedinaca na problem gojaznosti treba da se promeni, a ako ne možemo da se oslobodimo svoje opsesije, barem se stajanje i silaženje sa vage računa u aktivnost ako se radi dovoljno često.

Ovaj tekst je preuzet sa sajta britanskog lista Gardijan: www.guardian.co.uk