Imam 24 godine i od kako znam za sebe imam problema sa viškom kilograma. Nekada je taj višak bio veći/manji ali je vremenom postao zaista ogroman! Svi u porodici smo bucmasti pa je možda za moju debljinu zaslužna i genetika i nekada mi je to bilo glavno opravdanje koje danas jednostavno ne prihvatam. IZGOVORI su mi uvek bili dobri saveznici, kao i kod drugih koji ne mogu ili ne žele ništa da promene u životu. Znači, uvek sam bila debeljuca s tim da sam još u srednjoj školi krenula u borbu protiv viška kilograma. Držala sam uglavnom UN-dijetu, ne mogu da kažem da je bila loša jer sam pomoću nje skidala 2 x po 20 kg, ali moj problem je bio održavanje težine – naime, izgurala bih na novoj, manjoj težini par meseci, a onda bih se opustila i… ostatak znate i sami. Kada sam završila srednju školu nisam krenula dalje na faks i nisam se zaposlila i svo vreme sam provodila u kući a kilogrami su se samo gomilali. Onda sam ponovo počela sa dijetama – još par puta uspela da skinem po nekoliko kilograma ali posle svakog pokušaja i prestanka, vaga je neumoljivo pokazivala da moja težina raste!
A onda počinje HOROR – 2 godine sam bila bez dijete, iz straha od jo-jo efekta i nabacivanja dodatnih kilograma. Da rezimiram: od 2003. do 2009 godine sam držala dijete, zatim dve godine imala pauzu a onda donela čvrstu odluku. Konačno sam odlučila da nešto promenim u životu novembra 2011. Želela sam sve da ostavim iza sebe i da izgradim svoje novo ja. A da negde pomenem i brojke (kilažu): u toku srednje škole varirala mi je od 70 do 90 zavisno od toga koliko izdržim posle dijete tj. održim postignuti rezultat. A onda prvi veliki BUM kada sam prebacila 95 kg! To je bio šok i tada sam opet pokušala da smršam ali nisam izdržala celu dijetu – skinula sam 5 kg a zatim vratila 10. Onda, sa malim razmakom, pokušala sam opet ali isti promašaj i još nekoliko dodatnih kilograma. Sa svim neuspesima moja kilaža je dostigla neverovatnih 117 kg!!! Opet šok, jer jako sam niska i ta kilaža mi je neverovatno smetala,više nisam bila debeljuca nego ozbiljno bolesna osoba koja više nije imala hrabrosti da bilo šta pokuša iz straha da samo da će se kilogrami udvostručiti.
Kod lekara nisam smela da odem jer sam unapred znala šta će mi reći a svesna sam bila da nemam dovoljno jaku volju da ispoštujem ono što bi mi lekar eventualno preporučio. Znala sam da će mi lekar reći da moram da promenim životne navike iz korena a za mene je to bio bauk tada jer sam mislila da je to nešto najteže na svetu. Uglavnom sam se uvek oslanjala na magične dijete u nadi da se sve može rešiti za ta 3 famozna meseca, a onda se vratiti životu i ishrani kao i ranije. Loše navike u ishrani, nedovoljno tj. nekretanje uopšte najviše sedenje pred kompjuterom dovelo me je do ovoga što se vidi na slici PRE.
Ali ipak sam rešila da pokušam da problem rešim sama i to ne dijetom. Počela sam da šetam po sat i po vremena i to laganim tempom. To je bilo krajem novembra 2011. a motiv je bio strah za zdravlje jer na mom telu više nije bilo mesta ni za jedan kilogram viška. A malo me je opasuljio i strah u očima mojih najbližih jer sam videla da žele da mi pomognu a ne znaju kako budući da sam odbijala svaki pomen odlaska lekaru ili nekom stručnom licu. Rešila sam dakle da ŠETAM, makar da se više ne povećavaju kilogrami. A onda, kada je prošlo malo vremena i kada sam osetila olakšanje (do tada mi je, čini mi se, duša bila u nosu u nisam mogla da se sagnem i da sednem – znači sve mi je bilo preko glave) došlo je izgleda i do manjeg gubitka kilograma i mogla sam da dišem 🙂
E tada je usledila odluka o menjanju načina ishrane ali ne klasična dijeta ili tako nešto nego mala redukcija. Na guglu sam kucala zdrava ishrana i čitala svaki mogući članak o tome i zapisivala ono što bih ja mogla da iskoristim a da mi ne bude teško da ispoštujem. Ta promena svodila se na uvođenje integralnih žitarica, manje masnoća (do tada smo porodično jeli jako masnu i začinjenu hranu i imali neredovne obroke). Napravili smo raspored: i doručak i ručak i večera i obavezno užina (samo ako između obroka osetim glad). Jedino što sam zauvek izbacila jesu slane grickalice i sve vrste sokova, (alkohol nikad nisam pila ali i da jesam izbacila bih ga :)). Bez slatkiša ne mogu to da se zna 🙂 njih jedem redovno, samo se trudim da i oni budu što je moguće u zdravijem obliku.
Kako to praktično izgleda? Umesto 1 dl ulja koliko smo ranije koristili pri pripremi hrane (kuvanje, prženje) – količina se svela na par kašika; u novom rasporedu nije bilo mesta ni za 2 – 3 jajeta + pola vekne hleba uveče (posle 22 sata) već jaje pojedem uglavnom ujutru i to jedno. Što više jela koja se jedu kašikom ali „ne bežim“ ni od roštilja. Praktično ista hrana, manje masna i drugačije raspoređena tokom dana + fizička aktivnost. I bez grickalica i sokova.
I tako mi je DECEMBAR mesec slavlja – Nove Godine i Božića prošao u šetnji ali i u dobroj klopi samo po pametnom rasporedu. Jela sam tada sve od đakonija sa trpeze i nije bilo viška još sam i skinula par kilograma i shvatila šta je život. Znači, Nova Godina je jedan dan slavlja Božić i svaka proslava takođe a ne kao ranije kada je meni svaki dan bio praznik i zato sam bila ogromna.
Posle 3 ili 4 meseca (nisam sigurna jer nisam želela da strikno pratim vreme – budući da ovakav stil života bio moj izbor i za dalje), moja kilaža je došla do 100 kg i bila sam presrećna! Kada sam videla te rezultate odlučila sam se da uvedem i vežbanje uporedo sa šetnjom. Za početak kupila sam sobni bicikl i steper – polovna roba znači koštalo je 90 Eur i jedno i drugo, a ovo kažem samo zbog toga što će neko možda reći da nema novca za opremu. Generalno, svako kući ima makar običan bajs – sve se može improvizovati – dakle, ne mora teretana ali svaki pokret deluje polako na topljenje kilograma. Počela sam i vijaču da preskačem (kod kineza 100 dinara najjeftinija) i bila sam oduševljena svojom voljom i uspehom. A da, napomenuću da, redukcijom ishrane (kuvali smo istu hranu kao i do sada samo sa po 2 kašike ulja maslinovog) svi u kući su za ovu nepunu godinu skinuli po 10 kg bez ikakvih treninga!
Evo danas posle nepunih godinu dana (a mislila sam da će trajati večnost ali sve u svemu brzo je prošlo) imam 78 kg i tu ne stajem! Krenula sam kući sama uz komp da vežbam zumba ples po sat vremena dnevno i to mi pomaže kod oblikovanja tela. Sada nisam savršena (jer savršeni, ruku na srce, i ne postoje) ali ono što je bitno: sviđam se sebi i to više psihički nego fizički. Jednostavno, treba čovek iz sebe da izvuče svu volju i karakter i da krene u borbu i sa životom a mi debeljuce sa kilogramima :). Ne znam šta bih još rekla: sebi sam, nadam se, pomogla i želim i dalje da ostanem ovakva ali i da ovo moje iskustvo pomogne još nekome. Ja ne želim da stanem sa ovim jer nisam ostvarila cilj a to je bar još 15 kg manje ali lagano, bez žurbe, i taj cilj ću ostvariti.
. . .
A ovo sada želim da posvetim svima koji žele lepši odraz u ogledalu i manje kilograma:
Slušajte svi vi lenjivci i debeljuce – dosta je bilo izgovora i izvlačenja, dosta je bilo onoga „sutra“, „od sutra“, „evo od prvog…“ – toga nema više sve je SADA, ODMAH I DANAS!!! Nisam želela da upotrebljavam reč „pokušaću da se promenim“ već DA, PROMENIĆU SE!
A ovo je moj slogan sa kojim sam pošla u borbu:
TEK STO JE SVANULO DANAS
JA OPET KAŽEM SUTRA
OD JUTRA DO JUTRA
MENI UVEK I OPET SUTRA,
ZA MOJ SPAS
DANAS
ZBOG SEBE, ZBOG VAS, ZBOG NAS DANAS
Nadam se da će moja priča poslužiti nekome i da će mu dati volje jer stvarno nije teško. Godina je možda duga ali kada se svaki dan ispuni aktivnostima, kada se jede normalno – sve je jednostavno. Ne dozvolite ljudi da vam jedina ljubav i strast bude hrana, ne živite da biste jeli, jedite ba biste živeli. Ja nisam bila zaljubljenik u hranu ali sam utehu nalazila u njoj. Sada sam našla drugi ventil, šta da vam kažem – verovatno je vama zaljubljenicima teže ali sve se može kad se hoće…
Ovo svedočanstvo posvećujem drugarici A. N. sa željom da i ona istraje u svojim naporima…
————————————————————————————————————
17.02.2013.
(nastavak iskustva)
Evo mene posle 4 meseca od objavljivanja ove priče. Rekla sam sebi još u novembru kada je prošlo godinu dana od početka moje borbe da više vreme neću da brojim danima već izgubljenim kilogramima!
Kada sam poslala prve slike na stranicu, imala sam samo želju da neko vidi moj uspeh i pohvali ga da bih imala motivaciju za dalje, a onda je usledila ova ispovest koja je ostala zabeležena i meni neizmerno drži motivaciju!!! Jer srećna sam kad vidim sebe koliko mogu kad hoću… sve ono pre bilo je kako je bilo jer kad realno pogledam nisam htela, a ne da nisam mogla!!! Sada gledam ove slike i ne verujem da samo -4kg mogu ovoliko da se primete. A nekada nisam htela da krenem sa dijetom ako za mesec dana ne bude -10 kg na vagi (kao da to neko može da garantuje) e to je ono što neko neće i nađe milion izgovora!!! Kad hoću LAKO ĆU, kad neću KAKO ĆU!!!
Sada za 4 meseca 4kg manje, a ja PREZADOVOLJNA…
NEEE, tačno vas vidim kako negodujete, polovina vas kaže šta je to 4 kg za 4 meseca!! Ali nemojte da mi sudite dok i sami ne saberete od septembra do sada koliko je bilo slava, preslava, pa onda Nova godina, Božić pa da vam nabrojim jedno 6-7 rođendana na kojima sam bila, gde je tu samo po jedno parče torte, a bilo je bogami i mnoštvo drugih zakuski, sve pametno raspoređeno i ništa propušteno. Mada sada gledam malo drugačijim očima, da nije 4 manje bilo bi 5 više, a iskreno odlično sam se provela. Znate kako je stvarno je došlo do promene u mozgu (haha više ne stojim gde god odem u ćošku pored švedskog stola nego se uhvatim i u kolce jer to skida kalorije koje se predhodno pojedu).
Ishranu ne menjam ni manje ni više, sve je ostalo kao što sam i ranije rekla. Otprilike jedem 1.600 – 1.800 kalorija na dan, a u specijalnim prilikama pređem i 2.000, ali za razliku od ranije kada sam svakodnevno prebacivala 4.000 sada sam odlična. Bitno je da kažem da od aktivnosti ne odustajem, ubacila sam polako i trčanje, malo šetam malo trčim, vežbe pojačane i idem dalje!!!
Šta bih rekla što sam prošli put izostavila, a to je da sam visoka 157 cm (jedva) na moju visinu po tabeli idealna kilaža je 53 kg, ali da od života ne tražim previše, biću zadovoljna sa 60. Kada je izašla priča navela sam 65 kao krajni cilj, ali eto apetiti se ipak menjaju – neki se smanjuju (što se tiče hrane) a neki povećavaju (kada su ciljevi u pitanju).
Od života neću tražiti puno ali iz sebe ću svakako izvući maksimum!
Pouka moje priče nije kako postati zgodnica (mršavica), već zdravlje i motivacija, da se i drugi pored mene pokrenu, a da ja koja ovo pišem imam zid na koji mogu da se oslonim kada mi je teško da ne bih krenula nazad. Iza ovog zida ostaje sve ono ružno, ali neću to zaboraviti – sećaću se svega jer smatram to lekcijom. Za mene porazi ne postoje, postoje samo lekcije!!! Kažem ko zna zašto je to dobro!!!
Sada sam htela da vidite da sam i dalje tu, da sve ovo nije bila samo fora i dobro smišljena bajka, sve ovo deluje, ne tako brzo i bajkovito ali deluje!!! A sad ne znam da li da obećam sebi ili vama da će me biti opet sa još jednom pričom, ali ovoga puta u jednoj MALOJ CRNOJ HALJINICI!
Nije da maštam o tome, ali mislim da je takav red. Ne treba davati sebi kratkoročne ciljeve, evo ja za to opet dajem sebi cilj do Nove 2014. godine, i mora da se ostvari !!!!
Marijana Milošević
