Dragi čitaoci pred vama je iskustvo naše čitateljke, koja je nedavno krenula sa novim režimom ishrane. Bez većih odricanjanja ona je postigla značajne rezultate, te joj mi ovom prilikom pružamo podršku da nastavi u tom pravcu.
U donjem tekstu ćete videti zašto se ona pokrenula, kako je odlučila, čega se pridržava… a mi ćemo je pratiti i izveštavati kako napreduje. Nadamo se da će ovo svedočanstvo pokrenuti još nekoga da krene u borbu sa viškom kilograma.
. . .
Odakle bih počela i šta bih uopšte i rekla: ja prosto ne da imam višak kilograma nego sam celog svog života odkad znam za sebe DEBELA. Dok su svi moji vršnjaci u prvom razredu osnovne imali po 25 kg ja sam imala blizu 40! Uvek sam, kao što rekoh, bila debela. Mada ne mogu da kažem da sam imala naročiti kompleks zbog kilaže, verovatno zato što sam bila takva od malena i taj višak mi je bio „prirodan“. Normalno sam se ponašala družila, izlazila, samo što sam, naravno, potajno u sebi uvek maštala o tome da i ja budem mršava odnosno vitka i da mogu da oblačim sve one lepše stvari koje sam uvek samo mogla da posmartam u butiku.
Kada je želja za vitkom linijom preovladala, krenula sam da držim dijete a to je bilo otprilike kada sam imala 18 godina (danas mi je 25). U to vreme sam imala 95 do 100 kg i tada sam smršala 10 kg što je za mene bio uspeh. Radovala sam se tome, obnovila par stvari od garderobe, ali sve je to bilo kratkog daha: vratila sam ubrzo te kilograme i što je najgore krenula dalje da se gojim. Pokušavala sam još par puta i onda se pomirila sa činjenicom da neću uspeti da smršam: rekla sam samoj sebi da sam takva oduvek i da verovatno nikada neću biti drugačija tj. mršava.
Onda, u svojoj 21. godini, sam premašila neverovatnih 145 kilograma i to je već bilo zastrašujuće! Tada sam krenula sa UN-dijetom… to je bilo jedino vreme kada sam sebe naterala i rekla moram da izdržim do kraja i da smršam. Dijeta se završila i ja sam imala 25 kilograma manje – nisam bila zgodna, ali teret se smanjio. I znate već kako ide: dijeta je bila ta koja me je držala podalje od hrane, a onda sam prestala da je držim pošto, naravno, ne sme se držati neograničeno. Dakle, kada sam prestala sa dijetom kilogrami su polako počeli da se vraćaju jer sam se i ja vratila hrani koju sam jela ranije i to u istim količinama. Jedina svetla tačka ili moj uspeh je to što posle dijete nisam vratila svih 25 kg već samo 15 što znači da je moja kilaža došla do 135 kg.
Naravno, nije mi se sviđalo kako sam izgledala i što sam u najlepšim godinama morala da oblačim garderobu koju nose žene. U stvari nisam ja u fazonu da oblačim suknjice i haljinice ali ipak imam neku viziju kako bih želela da izgledam, a u tome me koče ti prokleti kilogrami. I tako sam morala da kupujem mušku garderobu i da se skrivam u širokim majcama i trenerkama (ha široke i to što je široko za nekog za mene je isto bilo usko jer sam se jedva uvlačila u sve stvari).
A onda sam jednog dana stala ispred ormara i pokušala da izvučem neke zimske svari koje ću da obučem kada krene hladno vreme, i shvatila da ja pored tankih helanki i par trenerki, ni jedne svoje pantalone više ne mogu da obučem! Toliko sam se opustila za vreme leta noseći trenerke da nisam ni primetila da su se trenerke punile i punile (mojim viškom kilograma) i na kraju kada je trebalo izaći iz trenerki i obući pantalone na zakopčavanje – nije bilo šanse – sve su mi bile tesne!
Pozvala sam drugaricu i požalila joj se sva u suzama na problem koji imam, a ona je rekla da nema plakanja, „…bilo ti je lepo dok si jela i zašto sada plačeš?“. Nije pomagalo plakanje, shvatila sam već i sama i odlučila da krenem na režim na kome je ranije bila drugarica budući da je i ona imala veliki višak kilograma koji je eliminisala nekim njenim sistemom ishrane i vežbanja. U stvari, kada je ona krenula na taj režim i ja sam bila sa njom, ali tada nisam najbolje shvatila kako i šta sa ishranom. Bila sam u to vreme naviknuta na dijete i poštovala ono što je u njima napisano. Takođe, mislila sam da treba smanjiti hranu što više da bi se mršavilo. I, naravno, počela sam da gladujem – jela sam bukvalno jednu voćku za doručak, za ručak tanjir supe, a za večeru nekad voće ili 2- 3 kašike muslija, a nekad ni to jer sam htela brze rezultate. I šetala sam sa drugaricom, skidale smo isti broj kilograma u tom periodu, samo što sam ja izdržala mesec dana i onda od gladi i malaksalosti nisam više mogla i – odustala sam. Onda sam opet u toku leta vratila tih 7-8 kg što sam skinula i što je najgore dodala još neki kilogram preko.
Ali evo od oktobra 2012. kada se i desio taj moj okršaj sa ormarom i kada sam shvatila da nije on kriv što nema šta da mi ponudi već ja što sam jela bez mere i granice, krećem ponovo u borbu, ali sada mnogo bolje potkovana znanjem. I evo uspešno je prošao i treći mesec, a ja imam 15 kg manje i ne razmišljam o odustajanju. Ponoviću, ja sam neko ko voli da jede i da uživa u hrani i uvek sam jela preko mere i granice. Ipak sam uspela da razumem poentu novog režima ishrane i života. Budući da sam ranije mnogo jela dovoljno je da prepolovim količinu hrane i videću rezultate! Tako, umesto 5 tanjira supe sada mi je dovoljno 2,5 tanjira (jednostavno, nije bilo moguće da odmah pređem na jedan), a i sa ostalom hranom je isto – sve sam prepolovila i kilogrami su krenuli dole! Izbacila sam slane grickalice, slatkiše (ali slatkiše ne potpuno), sokove, a alkohol volim ponekad da uzmem ali sada se ograničim jer sam saznala da i on ima skrivenih kalorija što nekad nisam znala.
Praznike sam lepo provela, slave, pa i svoj rođendan koji je bio u januaru, ništa nije propušteno, a moja vaga radosno pokazuje da teret koji je morala da podnosi polako ali sigurno popušta.
Nisam rekla možda najvažniju stvar, pošto sam napomenula da nisam imala naročite komplekse povodom kilaže izgled mi nije toliko smetao. Ali kako je vreme prolazilo osećala sam zdravstvene tegobe (koje idu sa godinama jer bilo mi je sve gore i gore i lekari su mi rekli da smršam jer nemaju drugog leka). Popuštala su mi kolena pod tolikom kilažom i par puta mi se dešavalo da padnem. Napomenuću da sam zaposlena u prodavnici i kao trgovac stalno sam na nogama, što pored ovolike kilaže nije nimalo naivno, a od 18. do 22. godine bila sam učenica u jednom frizerskom salonu. Tako su moje noge godinama trpele veliki napor.
Sve u svemu: sa 135 spala sam na 120 kg i pored najgoreg perioda u godini za držanje dijeta, a to su praznici. A sada više ništa ne preostaje samo volja i trud. Za sad sam solidno smanjila svoje obroke i rasporedila ih, zatim tu je i šetnja kao i preskakanje konopca, a počela sam od skoro sa lakim vežbicama koliko sam u mogućnosti da izdržim jer je moja kilaža i dalje velika. Ali mislim da će vremenom i to doći na svoje mesto i da ću vemenom sve više povećavati nivo aktivnosti.
Jelovnik
Ovako odprilike izgleda moj sadašnji jelovnik, osim kada su specijalne prilike pa ga prekršim, ali se posle svega opet vraćam njemu… Shvatila sam da za sve ima vremena jednostavno godinama sam debela i ne mogu da smršam za dan ili mesec već moram sada i godinama da se trudim…
Doručak 08:00h / 08:30h – nešto od sledećeg:
- 2-3 kriške hleba jogurt i neki namaz (paštete, džem, med, ajvar, tunjevina ali ne cela već pola)
- 2 parčeta gibanice jogurt
- 1 jaje, popara i jogurt (ili kačamak)
- Činija kuvane pšenice sa medom i rebrom crne čokolade
- Kada se desi da sam u gradu od jutra, svratim i u pekaru da doručkujem ali ne masni burek ili picu nego lepo uzmem 1 kiflu (đevrek, perecu, običnu savijaču sa sirom) i jogurt i znatno uštedim na kalorijama za sledeće obroke…
Ručak 14:00h / 14:30h
Uglavnom neka variva i supe sa povrćem (karfiol, brokoli, paprika, šargarepa, spanać, krompir), zatim pravim razne kombinacije i malo mesa.
- tanjir bistre supe i tanjir nekog variva
- 1,5 tanjira pasulja i dosta kupus salate sa parčetom hleba
- par pečenih krompira i 1 filet ribe (ili pileće belo) i salata
- 2-3 komada sojinih odrezaka sa 3-4 kašike pirea i bistra supa
Uvek neka salata i 1-2 parčeta hleba ništa specijalno samo sve to sa što manje masnoće pripremljeno.
Večera: 18:00h / 18:30h
Večeram uglavnom činiju muslija sa medom i čajem ili nekad sa jogurtom to mi prija za večeru ili neki sutlijaš, ili griz.
U 12 h imam užinu uglavnom voćnu i to bi bilo to, kao što rekoh kršenja su samo u specijalnim prilikama, a tada dođe red da se pojede nešto slatko 🙂
Pijem dosta tečnosti: čaja i negazirane vode!!! Bez sokova, industrijskih grickalica nema prerađevina, nema više kasnih večera posle ponoći.
Ne bih znala šta drugima da poručim osim da sam sve ovo uradila pre svega zbog sebe mada i dalje imam neki strah od neuspeha. Shvatam koliko je bitna volja, motivacija i karakter, a bogami i debeli živci.
Biće mi drago da vam se do kraja godine pohvalim sa približno idealnom kilažom koju zamišljam za sebe, a do tada… pa pridružite mi se svi vi koji želite isto – valjda ćemo uspeti!!!
PS – Marijana Milošević, kad ovo pročitaš čekam te na istom mestu u isto vreme da nastavimo ŠETNJU do finalne pobede 🙂
Anica Nićiforović
