Zašto jedemo kad nismo gladni
Neumereno uživanje u hrani nije biološka, već psihološka kategorija. Kako se stres, bes ili tuga tope u tanjiru.
Virus gojaznosti hara američkim kontinentom, a najnovije epidemiološke studije govore da je više od 40 odsto osoba sa one strane Atlantika gojazno i da oko 200.000 osoba ima više od 200 kilograma. Epidemija gojaznih osoba motivisala je tim stručnjaka sa Harvarda da naprave obimnu studiju o učestalosti poremećaja ishrane u opštoj populaciji, a najreprezentativniji rezultat ovog istraživanja glasi: najčešći poremećaj ishrane nije ni anoreksija, ni bulimija, već – prejedanje.
Džejms Hadson, profesor psihijatrije na Harvardu i jedan od autora ove studije, objašnjava da se prejedanje dva puta češće javlja u odnosu na bulimiju i anoreksiju, a sindrom „Pere ždere” u proseku traje osam godina. Rezultati ove studije pokazali su da 3,5 odsto žena i dva odsto muškaraca ima problema sa viškom „hedonizma”, a da bi se prejedanje definisalo kao poremećaj ishrane potrebno je da osoba neumereno uživa u hrani barem dva puta nedeljno.
Biološka je istina da na planeti gotovo da ne bi bilo debelih ljudi kada bismo svi jeli samo onda kada smo gladni, a odgovor na pitanje – zašto jedemo kada nismo gladni i zašto se prejedamo, sa psihološke tačke gledišta, relativno je jednostavan.
– Hrana je najbrže „prevozno sredstvo” do zadovoljstva, a u svakodnevici koja obiluje stresovima i pruža malo prijatnih momenata, svako od nas ima potrebu da „ukrade” delić sreće i zadovoljstva. Međutim, problem nastaje zbog toga što se baš u „najnezgodnijoj” hrani krije rudnik zadovoljstva! A krunski neurofiziološki dokaz za ovu tezu jeste činjenica da se supstanca koju telo proizvodi u stanju akutne zaljubljenosti ne nalazi u kiselim krastavcima, već u čokoladi – objašnjava psiholog Maja Antončić.
Naša sagovornica brani tezu da prejedanje nije biološka, već psihološka kategorija, jer – hrana popunjava sve praznine u duši. Psiholozi tvrde da se deca koja će u odraslom dobu imati problem sa prejedanjem odgajaju u onim porodicama u kojima su krempite „zamena” za ljubav, a svinjska krmenadla „kompenzacija” za razumevanje. Osobe koje pate od poremećaja ishrane odgajaju emocionalno „nepismeni” roditelji, koji nemaju kapacitet za razumevanje i bavljenje dečjim problemima i smatraju da „ne postoji dovoljno veliki problem koji se ne može rešiti za trpezom”.
– Gojazna deca odrastaju i u naručju nesigurnih mama koje ne znaju šta da rade sa uplakanom decom i nisu sigurne da li se iza plača krije uznemirenost, bes, tuga, strah, temperatura i – posežu za (slatkom) hranom kao proverenim receptom koji smiruje. Ako beba tu napravi psihološku „kariku” između nezadovoljstva i cucle, ona će odrastati sa navikom da sa hranom, kao sa magičnom gumicom, briše sve svoje psihičke probleme. Zbog toga je jedan od najvažnijih koraka u terapiji gojaznosti – učenje kako da u situaciji stresa, besa ili tuge svoje negativne emocije „izventiliramo” u spoljnu sredinu i ne utopimo u tanjiru – objašnjava naša sagovornica.
Naša sagovornica podseća da gojaznost ne nastaje preko noći, već – neprimetno, a većina ljudi živi u uverenju da uvek mogu da skinu dva-tri kilograma viška. Međutim, kad shvate da ne mogu baš da smršaju kad i koliko hoće, onda nastaje panika. I tada obično dođu na ideju da ništa ne jedu, da bi to asketsko gladovanje prekinuli sa nekom varijacijom na temu „kupus dijetom”, kojima se veoma usporava bazalni metabolizam, jer se unosi manje energetske vrednosti od potreba organizma. A onda, ne samo da ostaju gladni već postaju i depresivni, besni i dekoncentrisani i, povrh svega – ne gube kilograme, već vodu. Ta spoznaja izaziva napad besa i oni se vraćaju frižideru i bukvalno ga čiste.
„Ključna reč u razumevanju poremećaja ishrane jeste gubitak kontrole. Kada osoba ima utisak da ništa u životu ne može da kontroliše i da se sve stvari dešavaju bez njene volje, ona dolazi do zaključka da ništa ne može da kontroliše osim fizičkog izgleda i podvrgava se iscrpljujućem gladovanju. Prejedanje i bulimija su druga lica anoreksije i njen logični nastavak. Podatak koji govori o tome da je polovina bulimičnih pacijenata prethodno bilo anoreksična u stvari nam saopštava da u jednom trenutku ta kontrola nad uzimanjem hrane ’pukne’ i osoba počinje da jede u neumerenim količinama. Osoba koja boluje od bulimije u jednom obroku može uneti i do 60.000 kalorija. Ona će, naravno, posle tog prejedanja osećati i stid i krivicu i pokušaće da tu ogromnu količinu hrane izbaci iz sebe, ali svaki novi životni stres predstavljaće potencijalnu opasnost za nju. Zbog toga je neophodno da psiholog bude deo stručnog tima koji se bavi poremećajima ishrane”, zaključuje Maja Antončić.
Izvor: Politika