od Boba R. » pre 12 godine
Napomena: Ovo je skinuto sa Interneta odavno, ali me uvek nasmeje. Ima dosta istine u vezi naseg mentaliteta, nadam se da vam nije predugacko za citanje.
[color=#0000FF]ROCKFORD - ILLINOIS..-Badnje vec
Ovo je 100% istinita prica o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost bilo kog detalja ove price:
naziv mesta i vremena desavanja price su originalni i proverivi na
bilo kom telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države
Ilinois, USA, koji nađetena „white pages”.
Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.
Mesto desavanja: USA, Ilinois, Chicago, West Suburb Rockford.
Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne( nedavno pristigli), Misa muzika,
Gajic- de uzmi jednu..., americki postar (ocigledno irskog porekla),
americki farmeri, americki prasici, interventna antiteroristicka
jedinica groznih americkih policajaca i jedan lokalni
policajac-patroldzija, upravnik poste (zvani Ljubce od miloste i
postareva žena. Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog preskocio, dopisacemo.
Prica pocinje ovako:
Chicago Land, države Ilinois i deo severne Indijane je poznat kao najveca
srpska kolonija u USA. U severo-zapadnom predgradju Chicaga, nalazi
se gradic Rockford. U tom gradicu, koji je popriste naše price, živi
i radi ( radi samo 10%, a ostali su na grbaci države) oveca kolonija
Srba, izbeglica iz Bosne. Ljudi su sveze pristigli, tu su tek par
godina, engleskim barataju srednje zalosno. Naime, celo naselje, jer
ih toliko ima, može da sastavi 3-5 prosto proširenih recenica. Razlog
zašto ih tu na jednom mestu ima toliko, verovatno lezi u cinjenici da
se Srbi „vuku k'o creva”, a i stanovi su prilično jeftini, nasi ljudi
su u komsiluku, uvek možeš da se oslonis na komsiju, itd. 90% Srba u
naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države
i smišljaju kako da zeznu istu, ne bi li se osvetili Amerima za
bomdardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, ne
dobijenu premiju na sportskoj prognozi 1990 za samo jedan rezultat
kad je Osjek tuk'o Zvezdu u Osjeku 3:0, sto ih jednom ostavila Fata (
mater joj muslimansku)... i još mnogo toga. Elem, pomenuti sede pred
zgradom umesto avlije i cekaju postara ko ozebo sunce jer im on
donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo,
al' retko. Bitan detalj za celu pricu je da se državne pare i bonovi
isplacuju obično 6. u mesecu. Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad
su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci,
Crnogorci, ili neki drugi politicki ili grografski pojmovi. Pa
kako to red vekovima nalaze, delegacija Srba ode 3. januara do
obliznje farme svinja, te sa farmerom, americkim, na jedvite jade,
zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasica.
Pritisnuti nemastinom americkog drustva, kao i nedostatkom prostora
(to jest livade i dvorista), zamole istog da prasad zakolju i urede
sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel O.K., a farmer kaže
O.K., to je jedino sto tecno zna od srpskog jezika. Budala i
neznalica. Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12
profesionalaca, te pocnu pripreme za klanje, uz bratsku raspodelu posla.
Jedan kolje, drugi cereci, treci dere, četvrti suri, peti lozi vatru , sesti i ostali već svak' po nešto.
Pucketa vatra, kljuca voda, skice prasici, ma tipicna srpska idila. U
neko doba pojavljuje se na vratima kuce unezverena faca prepadnutog
farmera koji ne može cudom da se nacudi šta se to desava. Covek
godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad
utovi pozove klanicu, oni dodju i odvezu ih. Tako je farmer godinama
ostajao uskracen za idiličnu sliku srpske svinjokolje. Nasi junaci
rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se
popije po jedna za „ Boze pomozi”, ili „ da se ne radi na suvo”, ali posao ne trpi. Dok voda i
vatrica bukti, baci se i poneko parce dzigerice ili bubac u pepeo,
onako s' nogu, „bez leba”. Kad je farmer dosao sebi, on otrci na
telefon da pozove svoje komsije farmere da vide cudo nevidjeno.
Dodjose ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i ocima ne veruju.
Neki su čak poneli i video kamere, ne bi li šta od tog cudesnig
srpskog umeca i vrhunske tehnologije ukrali. Al' ni nasi nisu od
raskida. Ako su i sisali vesla, nisu bas pojeli camac. Kako se broj
posmatraca povecavao, tako se i ekipa
profesionalaca, sve vise uigravala pa su na kraju tako brzo i spretno
„redili” da ni kamere nisu mogle da zabeleze vrhunsku tehnologiju
prezentovanu rukama svetskih majstora. Sa prvim sumrakom posao je bio
zavrsen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago u
pecenjaru „BELA RADA”, na pecenje. Farmeri ostadose da blenu ko ovce,
mamicu im svabsku, tj. americku glupu. Neka vide pa nek se postide.
Jeste se zagrejeli?? Tek sad pocinje nasa prica. Badnji dan 6.januar, leta
gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom
njegovom naselju tuzni i nostalgicni Srbi, daleko od rodne grude,
spremaju se da u miru i sreći proslave najveci praznik pravoslavnih
hrišćana. U nedostatku sopstvenog dvorista, izadjose pred zgrade da
sa svojim komsijama proslave Badnji dan. Posno je, ali može i posno
da se mezi a nadje se i po koji balon domaće sljivovice iz Otadzbine.
Kako se sunce dize na horizontu, ekipa se polako zagreva: Semsa,
Nino, Saban, Hasan, Halid, Himzo, i ostali renomirani„srpski pjevaci”
tuku pusto tursko, sa Misinog stuba ( ima bose-ove zvucnike i
pojacalo od kol'ko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre... najjače u Ameriku).
Protrci i poneka Ceca-Mira, ali retko. Tece rakija, jaka, ljuta, al'
ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu takvi i na picu. Teško malo
uz posnu hranu, al' može se. Pa jednom godisnje je Badnji dan. Ko posustane, i
ukrsti ocima, a Gajic trci za njim, nutka usoljenim ringlicama, sipa
casu rakije i vice: „ De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!” U
neko doba u naselju se pojavljuje postanski auto.
„Postarrrrrrrrr!!!!!!!!!!!!”, viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih.
Svakog postar asocira na nešto drugo, a naše junake kog na pare kog
na bonove, u glavnom vole ga ko majku rođenu. Ovo je zemlja
dembelija. Oce, majko,brate, sestro, kume - postare!!! Postar sa
osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa
njim, neki se i grle ( pa to je postar, nije makar ko), a Gajic na
gotovs sa flasom i casicom: „ De popi jednu matere ti, Badnji dan je,
valja se!”. I dok dlanom o dlan postar se utapa u razdraganu masu,
dohvata se casice i po srpski je stresa na iskap.
„Uraaaaaaaaaa!!!!!!!, za postaraaaaaaaaaa!!!!!!!!!”, zaori se iz
desetinu grla. Gajic pomalo iznenadjen postarevim „secret skills”,
brzo se snadje te nasu još jednu. I sledeća casica dozive sudbinu prethodne i njen sadrzaj volsebno nestade u postarevom grlu. „
Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!! Uraaaaaa!!!!!!!!! Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!”
Gajic sad već iskusno ne ceka već samo sipa. Slede 3. pa 4. pa 5. casica i
sve zavrsavaju na isti način. Radosni usklici polako ustupaju mesto
divljenju. Slede 6. pa 7. pa 8. pa 9., vise niko ne progovara. Svi
gledaju cudo nevidjeno, tj cudo od postara. I taman kad su im se oci
osusile od ne treptanja, super postar sruci i 10. casicu na iskap i
pade ko sveca. EEEEEEEEE!!!!!!... oteze se sa prizvukom razocaranja
ih grla okupljenih navijaca. „ Šta mu bi?”- upita neko. „ Šta šta mu
bi? Pa prefosir'o se, a nije mezio!”- odgovori drugi. „Nego, da ga
unesemo da malo odspava pa kad se naspava biće mu lakse”. Receno,
učinjeno. Smestise postara u stan u prizemlju da odspava i nastavise sa proslavom
Badnjeg dana, uz nezaobilazno postarevo za malo pa herojsko delo. Dan
tece dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, postar spava, itd. Sve krajnje
normalno. E ne lezi vraze. Razmazena americka populacija iz okolnih
naselja iznervirana sto postara nema da im donese njihovu postu,
okrene upravnika poste (zvanog Ljubce od miloste) i na tecnom
engleskom jezuku mu se onako srpski receno na...e mile majke. Ljubce
sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba dobije otkaz
(a ne orden narodnog heroja ili direktosku titulu), brze bolje okrene
postarevu ženu i pita da li je postar možda kod kuce, da mu nije pozlilo, da li se javljao?
Žena ko žena, americka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad
se Ljubce uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak postara. 5000
policajaca grada Chicaga krene se u poteru za odbeglim ili kidnapovanim postarom.
Posle dugotrajnog bezuspesnog traganja, jedan lokalni patroldzija,
„coskara” srpski receno, nabasa na parkirana postanska kola, ali u
naselju gde žive oni krvolocni Srbi sa Balkana. Vidi on kola ali vidi
i masu na ulici i zakljuci da je postar u najmanju ruku kidnapovan
ako ne i zverski ubijen i iskasapljen. Odluci da njegova nadleznost tu
prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatrazi pomoć. Kroz pola sata uz
zaglusujucu buku sirena i patrolnih kola, u pratnji jednog
helikoptera, 12 marica punih pripadnika jedinice za antiteroristicka dejstva
americke policije blokiralo je celo naselje. Istrcase organi
bezbednosti pod punom ratnom opremom ukljucujuci: pancire, slemove, vizire, sa automatskim
puskama u rukama i „slobodankama palicama o pojasu”. Srbi ko Srbi,
znajuci da im je savest cista a pamet od rakije pomucena, krenuse im
razdragani u susret. Gaic sa flasom i casicom u rukama i svojim
neizbeznim : „ De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!” No,
americki policajci nisu ni 0.05 promila od americkih postara. Ne samo
da neće da popiju, nego vriste, deru se i nešto prete. Sve to bi
možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe bas zabole, oni
nastave da piju, panduri da urlaju, a Gajic da redom nutka svakog
pandura po naosob,: „ De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!” U
neko doba, Neko od Srba stekera (oni što se stekaju pa ne piju svaku
turu, već po neku i preskoce) uspe da razume - postman. „ Ljudi, pa ovi traže
našeg postara. Pa tako kaži brate milicajac. Govori srpski pa da te ceo
svet razume. Evo ga kod Djoke u prizemlju”, i pokaze prstom u pravcu
Djokinog stana. Panduri jurnuse u stan i na sred trpaezarijskog stola
nadjose predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon kesu za smece*.
Krenuse da odmotaju les jadnog postara koji je herojski poginuo
boreci se za americke nacionalne interese, kad Djokina žena skoci na
pandura, udarajuci ga po rukama u urlajuci besno. „ Postman!”, vristi
pandur pokusavajuci da otrese Djokinicu sa ruke.„ Ma nediraj
pecen'ću, to je sutra za Bozic, ...'o majku svoju”. Ipak pandura bese
vise te savladase Djokinicu i jedan teatralno odmota telo zavijeno u
crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono - CUDO!!! Mozete li
zamisliti kakvo je zaprepascenje nastalo među nadobudnim americkim
specijalcima?? Osetise se kao volovi „Ma snajka, oni traže postara”, zavapi Gajic, i okrenuvsi
se prema jednom od pandura upita: „ De popi jednu matere ti, Badnji
dan je, valja se!” „Pa postar je u sobi”, rece besna Djokinica i
pokaza u pravcu spavace sobe. Rezignirani panduri utrcase u sobu i tu napokon nadjose
bezivotno telo postarevo.Pokusavajuci da ustanove na koji je način
ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkrise da on hrce.
Cimnuse ga i on se probudi. Zaprepascenje je preplavilo sobu. Ne zna
se ko se vise zapanjio. Da li su to bili panduri pred cijim ocima je
mrtav postar vaskrsao, ili postar koji je mamurno otvorivsi oci
ugledao sobu punu policajaca. „ Jesi li povredjen?”, konacno se
snadje da progovori vodja pandura.„ Ko, jel ja?!”, zbunjeno će
postar. „Ma ne, dobro mi je”„ Jesi li kidnapovan?”- zavapi pandur u
očajanju.„ Ko jel ja? Ma neee... ovo su moji prijatelji i braca.”
Vodja jedinice, ponizen i posramljen, besno se okrece i polazi ka
kolima, razmišljajuci kakvi su ovo ludaci koje ni specijalna jedinica
ne može da uplasi, i ko me i posla da tražim i spasavam ludog
postara, psujem ti postu, i postara, i DHL, i FEDEX, i...
Gaic neumorno trci za pandurima koji se povlace ka svojim kolima, i prekljinjuci nudi: „ De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!”
Panduri se povlace, brzo kako su i dosli, samo ovaj put bez sirena i
rotacija, a onaj sa helikopterom je ko !@#$ prvi pobego već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spusta na naselje, panduri odlaze,
Gajic stoji razocarano misleci na glas:„ ...'o ove americke
milicajce, pa sve trezvenjaci”.
Srbi se polako trezne, sutra je Bozic treba nanovo pit'.
Glavni junak price, postar, kreće ka svojim kolima i usput prolazi
pored Gajica koji mu se obraca sav potisten i bez nade sa onim svojim: „
De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!”
Postar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okrece i na
engleskom kaže:„ Samo jednu za usput”!