Šta nisu emocije? Emocije nisu senzacije. Kada bi grubo podelili emociju(osećanja) i senzaciju (oset), rekli bi da senzacija spada u telesi domen ličnosti a emocije u psihički deo ličnosti. Jedina zajednička tačka im je što oba osećamo. Oseti su nam vrlo bitni da bi normalno fukcionisali u spoljnom svetu (čulni receptori) i kontrolišu unutrašnje telesno stanje. Zbog toga senzaciju osećamo stalno.
Možda će neki od vas, na ovo moje pisanje reći, „svašta, naravno da znamo razliku“. Stvar je u tome što vrlo često kada pitam osobu „kako se osećate“, dobijem odgovor „ne znam kako da vam objasnim ali vrlo ...hm....glupo“....Ovo „glupo“ nije emocija već samo procena osećanja. Odgovor na ovo bi bio „osećam stid“. Sramota je emocija.
Takođe ljudi često znaju da kažu da osete bol, napetost, hladnoću, trnjenje,.... Ovo uglavnom je osećaj straha. Nekada ovo može značiti da je strah koji on ne želi da prizna ni samom sebi, samo zbog toga što je „programiran“ da onaj ko oseća strah je slabić, kukavica... Ovo su takozvane maskirane emocije ili potisnuta osećanja. U takvim situacijama je vrlo bitno raditi na „demaskiranju „ ili „osvetljavanju“ pravog problema da bi kasnije shvatili šta nam to telo poručuje.
Sve prethodne primere koje sam navela su samo uzete da bi bolje objasnila razliku. Stvar je u tome što svi mi reagujemo na nama svojstven način na odredjenu senzaciju, o čemu sam pisala a to je da se reaguje samo na nama vazne stimulanse. Evo i primera. Tuga se često pokazuje plakanjem ali nije redak slučaj da se osoba povlači u sebe bez suza, ili odlazi u agresiju.
Ovim primerima bi htela da pokažem, da ponašanja takodje nisu emocije jer osobe koje poistovecuju osećanje sa ponašanjem imaju zacrtano po kojem kodu treba posmatrati sebe a i druge. Ovo su zablude na primer: tuga=plač, bes=tuča, strah=beg... Osobe koje imaju ovakav problem obično učimo tome da je svako od nas drugačiji i sam donosi odluku kako će reagovati.
O odlukama u životu drugi put
