Hvala Lasata i Josefina na pažnji i brzim odgovorima
@lasata
I ja tako razmišljam i tako se uglavnom ponašam. Povlačenje i udaljavanje (bilo fizičko ili psihičko) primenjujem od detinjstva. Nisam tip mazohističke žrtve, pa verovatno time odavno iritiram mamu (a od pre nekoliko godina svesna sam i brata). Imam samopouzdanja poprilično (to mi neki i prebacuju
), ne bih inače psihički preživela detinjstvo... U ovim godinama mi doduše ponekad poklekne (ima veze sa promenom posla) pa mi se baš tada javi želja da vidim roditelje (tata mi je već godinama bolestan - ne mogu da si dopustim duže od sedmice neodlaženja)... i tad sam ranjivija... Kažu nada umire poslednja, tu sam kao neki nesrećnik koji se vraća istom filmu u nadi da će se scena drugačije odigrati
Nije svaki put problematičan, ponekad me na duže vreme nešto zavara - uljuljkam se u ubedjenju da se nešto suštinski promenilo, lepo mi je, opustim štit i sledi udarac... I to je šablon koji se ponavlja. Potpuno se slažem da je samo na meni da prekinem taj obrazac (da druge menjam nisam nikad imala ambicije, ali uvek imam nadu da će se sami promeniti - pod uticajem činjenica i racionalne samoanalize!?), ali me sada opseda pitanje "zašto?"... Već godinama znam da bi za mene najbolje rešenje bilo da sam otišla u inostranstvo, možda me sad zbog nagomilanih godina uhvatila panika da mi je ta opcija nepovratno izgubljena (eto pukotine u samopouzdanju!), ljutim se na svoja samozavaravanja, na izgovore da zbog tate ne mogu... a ja ustvari sve vreme (godinama podsvesno) tražim nešto što mi oduvek nedostaje... bežim pa se vraćam na "mesto zločina"
@Josefina
Hvala na preporuci za knjigu, potražiću je prvom prilikom. Knjiga koja mi je pomogla da nadjem dve karike koje su mi nedostajale u logičkom objašnjenjenju je "Kako preživeti svoju porodicu" u formi dijaloga Džona Kliza (znamo ga iz Monty Python) i njegovog psihoterapeuta Robina Skinera. Od njih sam u prvom postu upotrebila slikovite termine "paranoična porodica sa šizofrenim žrtvenim jarcem" i "beba iza paravana". Rodjenje prvog deteta je za ženu veoma stresno i može se desiti da ako u svojoj porodici kao dete nije dobila dovoljno ljubavi, ne može da svoju bebu prihvati sa ljubavlju. Tu je bitno kako se muž-otac postavi, odnosno da on posebnom pažnjom podrži ženu-majku da bi ona prihvatila bebu. Ako muž medjutim pažnju i ljubav pokaže uglavnom prema bebi, tada se takva majka oseća dodatno uskraćeno, ugroženo, ljubomorno... Na tu inicijalnu krivicu pakovale su mi se potom i druge (nekad "nasledjene" od mamine sestre ili tate) verovatno pojačano rodjenjem brata kada sam imala manje od dve godine. Ja sam tu kao starija nekako "ugrožavala" brata koga je mama od mene "štitila" - mislim da je mama u svojoj mentalnoj mapi meni dodelila ulogu njene "zle starije sestre" a sa bratom se personifikovala. Njeno često "ti uvek lažeš" bilo je jače od svih činjenica, logike i racija - jedno vreme mi se činilo da mi mama uopšte nije inteligentna osoba! Umesto osećaja da imam mamu, imala sam neku čudnu vršnjakinju (bila zajedljiva, ljubomorna, rugala mi se...) koja je od mene očekivala da joj budem mama. Zanimljivo da kada mi se to dešavalo nisam smatrala nečim "nenormalnim" (čak i kada sam porasla) - tek mi se poslednjih godina mnogo šta razbistrilo. Verujem da je kroz mene oživljavala neke svoje traume iz detinjstva, da se na meni "svetila" za svoje muke, pa i sad žali jer sam u životu prošla bolje od nje... Kao da je htela da se oslobodi svega onoga što je u svom odrastanju stavljala "iza paravana", a moja pojava je bila okidač za pad paravana. "Negativna osećanja" koja su tada isplivala je kao paranoični tip ličnosti projektovala na mene pa sam postala njihov nosilac koji je ugrožava... Svoj sam odbrambeni mehanizam gradila na logici i raciju, analizi i samoanalizi... ali sam zato ostala u emotivnoj praznini... Možda me tek sada podsvesno (!) počinje da plaši moja izrazita prednost racionalnog prema emotivnom, možda sam zato počela da se vrtim oko roditelja da bih popunila neke bazične emotivne rupe koje sam ignorisala - da dobijem u temeljima nešto što mi očigledno nedostaje... potpuno iluzorni pokušaji naravno! Pametno bi bilo da sa partnerom ili prijateljima nadoknadjujem te rupe, ali kako da verujem u nečiju emotivnu iskrenost ako nemam poverenje u ono još bazičnije, tu opevanu bezrezervnu "majčinsku ljubav"... U ljubavi vidim sebičnost i posesivnost (gresi koji meni od detinjstava nisu bili dopušteni), prijateljstva su mi lekovita ali prijatelje čuvam da ne ugnjavim svaki put svojim "mukama" - zato mi znači da se ovde izjadam
Binge eating je samo posledica koja traje par godina (ili sam bar toliko svesna) i logična je varijanta jer je hrana oduvek bila mamin način komunikacije sa okruženjem...