Povrće čuva liniju

Povrće bogato biljnim vlaknima pomaže vam da se zasitite, ali i da sačuvate liniju - pod uslovom da ga spremite na dijetalan način, a to znači da ga samo obarite i prelijete s malo maslinovog ulja. Francuski nutricionisti izabrali su pet sorti povrća bogatog biljnim vlaknima - spanać, tikvice, boraniju, brokoli i plavi patlidžan - i objasnili kako treba da jedete svaku od tih vrsta i zašto.

Spanać je rudnik antioksidanata
Sto grama spanaća sadrži četiri miligrama betakarotina, što je preporučena dnevna doza; osim toga, sadrži još četiri antioksiadnta: vitamine C (40 mg) i E (2 mg), selen (180 mcg) i cink (0,5 mg); tu su još i kalijum (500 mg) i linoleinska kiselina, neophodni za pravilno funkcionisanje imunološkog sistema. Jedite sirov spanać da biste iskoristili sve dragocene antioskidante.

Tikvice su diuretik
Bogate vodom (94 g) i kalijumom (230 mg), tikvice podstiču izbacivanje toksina iz organizma; važan su izvor vitamina B9 (50 mcg), koji učestvuje u sintezi belančevina i gvožđa (0,7 mg); sadrže i lako rastvorljiva biljna vlakna i zato se lako vare, a uz to i usporavaju aposorbovanje masti. Nemojte da ih čuvate duže od 48 sati u frižideru da bi sačuvale sve dragocene sastojke.

Boranija je rudnik minerala
Boranija je bogata mineralima, pre svega kalijumom (200 mg), kalcijumom (40 mg), magnezijumom (20 mg), gvožđem (0,9 mg), selenom, cinkom, fluorom i sl.; zasićuje zbog visokog sadržaja biljnih vlakana (2 mg), glicida (4 g) i belančevina (2 g); obiluje betakarotinom (350 mcg) i vitaminima C (15 mg), E (0,2 mg) i B6 (0,3 mg). Skuvajte je „al dente“ da biste sačuvali vitamine, kalcijum i kalijum.

Brokoli su izvor vitamina
Brokoli sadrže istu količinu vitamina C kao pomorandža (60 mg); takođe su dragocen izvor vitamina E (1 mg/100 g), koji je antioksidant, sumpora (80 mg), koji nas štiti do infekcija, kalcijuma (80 mg), koji učvršćuje kosti, gvožđa (1 mg) i kalijuma (180 mg); zbog uravnoteženog sadržaja glicida i belančevina, stvara osećaj sitosti. Kuvajte ih na pari da biste sačuvali vitamin C i nemojte dugo da ih držite u frižideru.

Plavi patlidzan se lako vari
Patlidžan sadrži rastvorljiv pektin, koji sprečava apsorbovanje masti; sadrži kalijum /200 mg), koji reguliše nivo vode u ćelijama, magnezijum (16 mg), neophodan za psihičku ravnotežu, i gvožđe (0,4 mg), koje ublažava osećanje umora. Manji plodovi se lakše vare zato što sadrže manje semenki.

http://www.herbateka.eu/node/761

Zeleno lisnato povrce štiti mozak

Osobe koje su tokom života jele dovoljno povrca u starosti pokazuju više znakova vitalnosti i bolje kratkorocno pamcenje od onih koji to nisu praktikovali, pokazala je studija. Zelenim lisnatim povrcem (salatom, blitvom, kupusom) covekov živcani sistem dobija dovoljno visokovrednih nutritivnih materija. Zeleno lisnato povrce poznato je po snažnom detoksikacijskom dejstvu i antikancerogenom delovanju, a s obzirom na to da se inace priprema sa uljima bogatima zdravim masnim kiselinama, omogucuje apsorbciju vitamina topljivih u mastima. U tu se grupu ubraja vitamin E, koji cuva moždane celije od propadanja. Unosom lecitina, selena, flavonoida i omega 3-masnih kiselina postiže se dobro funkcionisanje mozga, ocuvanje njegove vitalnosti i smanjuju se izgledi za pojavu bolesti.

http://www.herbateka.eu/node/761

Povrce i prolece

S dolaskom proleca osecate se iscrpljeno, umorno, bezvoljno, zuji vam u ušima, imate vrtoglavicu... Nema razloga za brigu, rec je o prolecnom umoru. Ovo stanje se uvek javlja na pocetku proleca i, prema proceni lekara, prolecni umor je problem svake druge osobe. Iako tako deluje, ovo stanje nije sasvim bezazleno jer može dosta da oslabi imunitet i tako stvori podlogu za mnoge druge ozbiljnije bolesti. Odredene namirnice i mnogo kretanja ce vam pomoci da se opet osecate dobro. Sada je pravo vreme da na svoj meni uvrstite što više povrca, posebno zelenog lisnatog, prema mogucnostima zacinjeno svežim korenom dumbira. Ren je jedna od biljaka koje efikasno pomažu u otklanjanju prolecnog umora. Bogat je vitaminom C, prirodni je antibiotik i veoma dobro deluje na obnavljanje dobrih bakterija u organizmu. Celer se nalazi na drugom mestu najboljih boraca protiv prolecnog umora. Pošto sadrži i kalijum, savršeno ce uravnotežiti telesne tecnost i tako ce spreciti upale i bolove u zglobovima. Takode umirujuce deluje na nervni sistem, podstice rad žlezda, povecava apetit, popravlja krvnu sliku i povoljno utice na cirkulaciju i prokrvljenost organizma. Dakle, u potpunosti razbuduje organizam. Možete da jedete kao salatu, da pijete sok od celera ili jednostavno da ga ubacite kao zacin u sve što kuvate.
Cvekla, šargarepa, rotkvice, keleraba - namirnice su koje se tradicionalno opisuju kao mocni cistaci jetre, bubrega i krvi. Od žitarica prednost dajte jecmu, prosu, heljdi i raži, a smanjite proizvode od belog pšenicnog brašna.
Testenina, krompir i proizvodi od integralnog zrna žitarica izazivaju kontinuirano povecanje šecera u krvi, cime se rasteruju bezvoljnost i umor. Cak su i male kolicine ugljenih hidrata dovoljne da telo pokrene proizvodnju serotonina koji nam je odavno poznat kao glavni i odgovorni uzrok osecanja srece. Vi mu, dakle, samo omogucite dovoljno goriva, a vaše telo ce se pobrinuti za sve ostalo.

U prolece najviše treba da jedete jabuke. One sadrže visok nivo pektina koji ce se pobrinuti da se vaš metabolizam ubrza i razbudi organizam. U jabuci ima i mnogo vitamina A, B, C i u sebi sadrži i dosta gvožda. Svi ovi elementi uticace na poboljšanje vaše krvne slike. Drugo najbolje prolecno voce jeste šipak i svi proizvodi od ove zdrave biljke. Proizvodi od šipka otklanjaju prolecni umor, malaksalost i bezvoljnost, kao i sve ostale tegobe povezane s nedostatkom vitamina C. Šipak povoljno deluje na varenje i precišcava krv. Dakle, za dorucak jedite marmeladu od šipka.

Ekstrakt korena maslacka i caj od sleza pomažu pri izlucivanju otpadnih materija iz bubrega, a biljka uva od koje se pravi tradicionalni uvin caj odlican je diuretik i cistac urinarnog trakta. Šipak je jedan od najbogatijih izvora vitamina C, a bogat je i vitaminima A, B i K. Listovi i latice ruže takode deluju osvežavajuce, a kao caj procišcavaju organizam - deluju diureticno i ubrzavaju eliminaciju otrovnih materija putem mokracnog sistema.

http://www.herbateka.eu/node/761

Americka akademija za neurologiju otkrila da je povrce dobro za mozak

Setite se saveta vaše majke…? Jedi povrce, to je dobro za tebe. Ispada da je ona bila u pravu i to iz više razloga od onih na koje je i sama mislila. Da, jedenje povrca pomoci ce vam da budete snažni i zdravi. Ali, sada je Americka akademija za neurologiju otkrila da je to takodje dobro za vaš mozak. Istraživaci su pratili navike u ishrani 3700 starijih judi u Cikagu, državi Ilinoi i ustanovili da su oni koji su jeli povrce tri puta na dan imali 40 odsto usporeniji gubitak memorije. Naucnici kažu da konzumiranje tri do pet obroka povrca na dan vredi oko pet dodatnih godina života. Tamno zeleno povrce kao što je brokoli i spanac oznaceno je kao najzdravije. Skvoš, šargarepa i patlidžan se smatraju takodje veoma dobrim. Koliko puta ste culi da je vežbanje najbolji nacin da ostanete u dobroj fizickoj formi? Evo još jednog razloga da više nemate izgovor: istraživanje objavljeno u Americkom casopisu za medicinu nagoveštava da su žene koje redovno vežbaju manje podložne dobijanju prehlade. 115 žena koje ranije nisu vežbale ucestvovali je u studiji. Polovina od njih je zamoljena da se samo isteže 45 minuta na dan. Druga polovina vežbala je mnogo napornije tokom istog vremenskog perioda. Mnoge od ovih u napornijoj kategoriji izabrale su da hodaju. Godinu dana kasnije, žene koje su se samo istezale imale su više šansi da se razbole od onih koje su hodale. Krajnji ishod: cak i umereno vežbanje može da pomogne poboljšanju imunog sistema.

http://www.herbateka.eu/node/761

Crni luk - zacin, povrce, lek

100gr/24 kcal ; P - 0.9% ; UH - 5.2% ; MASTI - 0%

Naša kulinarska tradicija ubraja luk medu zacinske biljke, zacinsko povrce, a ipak bi se mogao uvrstiti ravnopravno sa svim ostalim povrcem jer bi svaki drugi pristup ovom izvrsnom povrcu bio nepravedan. Luk je hrana, zacin i lek. Pa i tada kad ga upotrebljavamo kao zacin, s ozbirom na njegove sastojke, mi se zapravo hranimo, a lekovita svojstva luka, u svom širokom rasponu, ostaju cinjenica, bez obzira na formalan pristup i podelu.
Stari Egipcani uzgajali su luk još pre 4000 godina. Autori se ni do danas nisu složili o njegovom poreklu - potice li iz Azije, Indije ili Avganistana. U jednom se ipak slažu: i Evropu je stigao preko Italije, a naši preci na ovim prostorima uzgajali su ga i koristili u velikim kolicinama.
Luk se za jelo koristi preko cele godine - od lepe bele stabljike u prolece (mladi luk), pa preko razvijene a nedozrele glavice (lukovice) preko leta, do zrele suve lukovice spremljene za zimu. Mnoge domacice pogrešno postupaju kad mladom luku odbacuju nadzemni deo (lišce, perje), jer je ono gotovo jednako vredno kao i podzemni deo stabljike, a dragocen je izvor fitoncida, a antibiotici u njemu sprecavaju razvoj mnogih nepoželjnih mikroorganizama.
Velika je razlika u energetskoj vrednosti izmedu mladog luka i dozrelih sušenih glavica, a krece se izmedu 188 kJ (45 kcal) do 1415 kJ (388 kcal) za 100 grama luka. Od hranljivih sastojaka luk sadrži najviše ugljenih hidrata, ali razume se, i tu ima bitnih razlika izmedu mladog luka i dozrelih glavica. Belancevina i masti ima relativno malo.
Medutim, u luku je najvredniji, kako u prehrambenom tako i u lekovitom smislu, sadržaj mineralnih sastojaka i vitamina. Od mineralnih soli najviše ima kalijuma i sumpora te mnogo oligo i mikroelemenata, a od vitamina karotin (provitamin A), vitamine B1, B2, E, H, K, P i vitamin C. Od lekovitih sastojaka najvažniji su glikozidi, etericno ulje koje mu daje karakteristican miris i ukus, rodanovodonicna kiselina, te jedan biljni hormon slican insulinu. Osamdeset do 100 grama svežeg sirovog luka zadovoljava dnevnu potrebu ljudskog organizma za vitaminom C.
Luk je za organizam najkorisniji ako se uzima sirov, ali kako kuvanjem i dinstanjem ne gubi znatnije osnovna svojstva kao drugo povrce, osim delimicno etericno ulje (koje kuvanjem isparava) i vitamin C (koji se kuvanjem rastvara), bolje ga je uzimati kuvanog buduci da sirov deluje nadražajno. Jedino ga ne smemo previše pržiti. Preporucljivo je da u ulje ili maslac dolijemo odmah malo vode, da luk ne potamni, jer je tada teže probavljiv.
Crni luk je mnogo blaži od belog, ali je mnogo delotvorniji od praziluka, kozjaka i vlasca, koji imaju gotovo jednaka svojstva kao i luk.
Savremeni autori navode cak petnaest lekovitih svojstava luka i dva puta više oboljenja u kojima se luk može primeniti kao lek. Na prvom mestu valja istaci njegovo diureticno delovanje, posebno ako se uzima sirov ili se pije sok od luka. Sprecava razvoj mikroba, reguliše šecer u krvi, olakšava iskašljavanje, deluje kao laksativ. Luk podstice lucenje želudacnog soka, što pogoduje boljem varenju, svež je siguran lek protiv crevnih parazita, a usitnjen pomešan s medom (u razmeri 1:1) služi za lecenje upornog kašlja i kao preventiva od zakrecenja krvnih sudova

http://www.herbateka.eu/node/761
************************************************************************

Luk je dobar izvor dijetalnih vlakana, vitamina B6, folata, mangana i vitamina C. Uz to, sadrži vrlo malo kolesterola i natrija.

Opis i porijeklo

Luk spada među najstarije povrtlarske kulture i od davnina se upotrebljava za prehranu ljudi. Miris mu je aromatičan, a okus snažan, manje ili više ljut. Okus luka ovisi o klimi u kojoj raste - što je blaža klima, to je luk slađi.

Latinski naziv za luk u prijevodu znači "jedan", "jedinstven", a za to postoje dva razloga. Jedan je taj što luk ima jednu jedinstvenu glavicu, za razliku od svog srodnika češnjaka, dok je drugi razlog taj što se sama glavica luka sastoji od više ujedinjenih, koncentrično poredanih listova koji čine glavicu luka. Ubraja se u one vrste povrća (kao što su primjerice peršin, celer, pasternjak, poriluk...) koje se koriste i kao začini, pa je stoga ponekad teško odrediti pravu granicu između povrća i začina.

Sorte luka razlikuju se po boji, veličini i okusu. U proljeće i ljeto tu je visoka sorta mladog luka, koji ima slatkasti ili srednje jaki okus. U jesen se bere luk većih glavica koje se suše, pa nakon nekoliko mjeseci imaju suhu i lako lomljivu ljusku. Ima izražajnu aromu, a naziv je dobio prema svojoj boji – bijeli, žuti i crveni (ljubičasti). Tu spada i ljutika, sorta luka s manjim glavicama.

Luk potječe iz Azije i Bliskog Istoka, a uzgaja se preko 5000 godina. Egipćani su osobito cijenili vrijednost luka tako što su njime plaćali radnike koji su gradili piramide, dok su faraoni (npr. Tutankamon) stavljali luk u grobnice da im posluži u zagrobnom životu.

U Indiji se još u 6. stoljeću luk, osim u kuhinji, koristio i za liječenje. Popularnost luka održala se i u starih Grka i Rimljana, a osobito su ga koristili siromašni slojevi ljudi kao dodatak svojim jednostavnim jelima.

U srednjem vijeku bio je nezamjenjivo povrće u mnogim europskim zemljama, pa se čak posluživao kao dio zdrava doručka. Kristofor Kolumbo proširio je luk na zapad, a danas su najveći uzgajivači ovoga široko rasprostranjenoga povrća Kina, Indija, Sjedinjene Američke Države, Rusija i Španjolska.

Energetska i nutritivna vrijednost

Luk je bogat i kromom, vitaminom C i brojnim flavonoidima, osobito quercitinom.

Luk ima samo 42 kcal / 176 kJ na 100 g, od čega najviše energije dolazi od ugljikohidrata (92%).

Prosječan kemijski sastav luka je: vlaga 91%, proteini 1,2%, masti 0,1%, vitamin C 6 mg/100 g.

Po kemijskom sastavu postoji samo jedna velika razlika: luk vlasac bogat je beta-karotenom (3,4 mg/100 g), i vitaminom A (0,56 mg/100 g), što nije slučaj sa češnjakom i crvenim lukom.

Ova namirnica dobar je izvor dijetalnih vlakana, vitamina B6, folata i mangana, a uz to je i vrlo dobar izvor vitamina C. Sadrži vrlo malo zasićenih masti, kolesterola i natrija.

Ljekovitost

Osobito jak miris luku daju tvari bogate sumporom, koje su jednako tako odgovorne i za njegova ljekovita svojstva. Uz to, luk je bogat i kromom, mineralom u tragovima koji pomaže u staničnoj rekaciji s inzulinom, zatim vitaminom C i brojnim flavonoidima, osobito quercitinom.

Specifičan ljuti okus i miris luka posljedica su eteričnih ulja. Svojim sastojcima luk pojačava apetit i pospješuje probavljanje hrane.

Veći unos luka u organizam smanjuje razinu glukoze u krvi. U tom procesu pomoćni element je i prisustvo kroma u luku, koji pomaže stanicama da pravilno reagiraju na oslobođeni inzulin. Istraživanja kod dijabetičara pokazala su da krom može smanjiti brzo podizanje šećera u krvi, povećati tolerantnost stanica na glukozu, smanjiti razinu inzulina, te smanjiti kolesterol i trigliceride. Jedna šalica svježeg luka (oko 250 g) sadrži skoro 20% dnevnih potreba za ovim mineralom.

Redovita uporaba luka i češnjaka u prehrani smanjuje povišeni krvni tlak i razinu kolesterola u krvi, što posredno utječe i na prevenciju od ateroskleroze, te srčanog i moždanog udara. Ovakva prevencija rezultat je kombinacije tvari bogatih sumporom, kroma i vitamina B6 iz luka. Istraživanje, provedeno na 100 000 ispitanika koji su prehranom često unosili luk, čaj, jabuke i brokulu, bogate izvore flavonoida, pokazalo je da su oni smanjili rizik od srčanih bolesti za 20%.

Također, upotrebom luka u prehrani dva ili više puta tjedno značajno se smanjuje rizik od nastanka raka debelog crijeva. Pokazalo se da meso pripremano s lukom znatno smanjuje količinu kancerogenih tvari u odnosu na meso pripremano bez luka.

Osim toga, luk smanjuje i upalne procese koji su povezani s reumatoidnim artritisom i prehladom, te alergijsku reakciju odgovornu za napad astme. Isotiocijanati iz luka djeluju protuupalno, te zajedno sa quercitinom i vitaminom C, koji uništavaju štetne bakterije, čine luk idealnim dodatkom juhama i pirjanim jelima u sezoni prehlada i gripa.

Općenito možemo reći da luk ima mnoga ljekovita svojstva budući da, osim što pospješuje rad krvožilnog sustava, regulira i crijevnu floru, jača imunitet, djeluje antibakterijski i dijuretično, te pročišćava organizam.

Kupovanje i čuvanje

Kod kupovanja izaberite glavice luka koje su čiste i dobro oblikovane. Vrat glavice luka ne smije biti otvoren, dok ljuska treba biti pripijena, a ne hrskava i lomljiva. Izbjegavajte korištenje luka koji je proklijao, ima plijesan, mekanu glavicu ili mrlje.

Luk čuvajte na sobnoj temperaturi, na tamnom i prozračnom mjestu. Možete ga čuvati u mrežastim košarama, da zrak može cirkulirati ispod glavica luka. Izbjegavajte luk stavljati zajedno s krumpirom jer će izgubiti vlažnost, a time se i prije pokvariti. Vrijeme čuvanja je 1–2 mjeseca, ovisno o sorti, a najduže se može čuvati luk sa žutom (narančastom) ljuskom.

Kod kupnje mladog luka bitno je da su glavice čvrste i bijele, a vrhovi svježi i zeleni. Koristite ga odmah ili najmanje dva dana nakon kupnje, a čuvajte ga u plastičnoj vrećici ili dobro zatvorenoj posudi u hladnjaku, jer vrlo brzo gubi na nutritivnoj vrijednosti.

Termički obrađen luk možete čuvati nekoliko dana u zatvorenoj plastičnoj posudi. Ne stavljajte luk u metalne posude jer će izgubiti boju. Nasjeckan luk se može i zamrznuti, bez prethodnog blanširanja, ali zamrzavanjem gubi na jačini okusa.

Priprema jela s lukom

Egipćani su osobito cijenili vrijednost luka tako što su njime plaćali radnike koji su gradili piramide.

Iako veliki broj ljudi voli koristiti luk kod pripreme raznih jela, mnogima njegovo rezanje i naviranje suza na oči predstavljaju problem. Zato luk prije rezanja stavite u hladnjak na sat vremena, a onda ga stojećki režite oštrim nožem.

Odaberite dasku za rezanje na kojoj ćete rezati isključivo luk, kako druge namirnice ne bi poprimile njegov prodoran miris. Svježi luk možete rezati na prstenove, ploške ili sitno nasjeckane kockice.

Žuti luk, dostupan gotovo cijele godine, zadržava dugo svoj okus, pa ga se najčešće koristi kod pripreme jela s duljom termičkom obradom, kao što su variva, pirjana povrtna i mesna jela, juhe i umaci. Izvrstan je i kao nadjev u španjolskim i francuskim pitama od prhkog ili lisnatog tijesta, a služi i kao dio nadjeva u talijanskim pogačama od maslina i inćuna. Veće glavice luka mogu se nadjevati mesnim ili povrtnim nadjevima te peći.

Svježe nasjeckani luk možete pomiješajti s rajčicama, avokadom i papričicama u poznati meksički umak - guacamole. U sirovom stanju osobito je izvrstan crveni ili ljubičasti luk, i to kao dodatak salatama, hladnim umacima, sendvičima ili uz meso s roštilja. Crveni luk, narezan na ploške i popečen na limu zajedno s kockicama palente, može biti izvrstan dodatak salati od mladog špinata, a bit će izvrstan i kao dodatak raznim fritajama.

Male lukovice, koje narastu do 2,5 cm, nazivaju se još i lučice, a mogu se glazirati s maslacem i poslužiti uz razna pečenja. Ipak, lučice se najčešće kisele. Ukiseljene lučice poslužite kao dodatak uz razne pladnjeve od suhomesnatih proizvoda, ili ih dodajte u ragu - juhe, variva ili gulaše.

Ljutika, kao najfiniji član ove porodice, upotrebljava se za rafinirana jela, kao što su klasični umaci bérnaise, espagnole ili umak na bazi gljiva i vina. Dodavanjem ljutike u kvalitetni vinski ocat, u kojem treba odstajati nekoliko tjedana, dobiva se izvrstan sastojak za salatni preljev. Pečena ljutika s ljuskom izvrsna je uz razna mesa.

Mladi luk najčešće se jede sirov kao sastojak raznih salata, jela od jaja, uz razna pečenja, suhomesnate proizvode ili mesa s roštilja, jer nema tako jak i prodoran okus. Čak i prilog od riže ne mora biti uvijek istog okusa ako mu dodate fino nasjeckani mladi luk i sezamove sjemenke.

Luk, svježi

Energetska i nutritivna vrijednost na 100 g.Hranljive tvari; Mjerna jedinica; Količina;
Energetska vrijednost kcal / 42 / kJ 176
Ukupno bjelančevina g 0,92
Ukupno ugljikohidrata g 10,11
Dijetalna vlakna g 1,40
Ukupno masti g 0,08
Kolesterol mg 0,00

Paradajz

100gr/14 kcal; P - 0.9%; UH - 2.8%; MASTI - 0%

Paradajz je saveznik zdravlja i lepote. Nije kalorican, sadrži mnoge hranjive sastojke, a posebno se preporucuje kod mršavljenja. Plod srednje velicine ima samo 23 kalorije, oko 40mg vitamina C i 1,16 provitamina A. Paradajz pomaže u izlucivanju nepotrebnih sastojaka iz organizma. Kiselkast ukus podstice lucenje sokova za varenje i poboljšava iskorištavanje hranjivih sastojaka iz ostalih namirnica unesenih u organizam. Minerali i vitamini u paradajzu otklanjaju osecaj umora, a sastojci slicni kortizonu pomažu protiv bolova u zglobovima te se koriste za pripremu kapi za umirivanje nadraženosti ociju. Paradajz je, kao i ostalo obojeno povrce, važan u prevenciji raka i srcanih bolesti, a pigment koji paradajzu daje crvenu boju koristi se u kozmetici kao dodatak kremama i sredstvima za suncanje jer podstice stvaranje melanina. Kriške paradajza idealna su maska za masnu kožu, a sok predstavlja odlican losion za oporavak kože lica. U ishrani se može koristiti kao idealno predjelo jer brzo izaziva osecaj sitosti, a jede se svež, kuvan ili kao sok.

http://www.herbateka.com
*************************************************************



Osvježavajući okus na suncu dozrele domaće rajčice upečatljiv je ljetni doživljaj

Iako u današnje doba rajčicu možemo naći na tržnici tijekom cijele godine, sve blagodati rajčice najbolje osjećamo u ljetnim mjesecima – od lipnja do rujna.

Rajčica je plod biljke Lycopersicon lycopersicum, a pripada obitelji Solanaceae koja između ostalih plodova uključuje i patliđan te krumpir. Značenja imena rajčice na različitim jezicima reflektiraju povijest i tajnovitost koja okružuje ovaj plod. Primjerice, Lycopersicon na latinskom znači “vučja breskva”, a ovaj pojam odnosi se na drevno vjerovanje kako je ovaj plod opasan. Francuzi rajčicu zovu pomme d’amour, ili u prijevodu “jabuka ljubavi,” a ovo su joj ime nadjenuli zbog potencijalnih afrodizijačkih svojstava. U Italiji, za rajčicu se kaže pomodoro ili “zlatna jabuka,” zbog činjenice da su njima prve poznate vrste rajčice bile žute boje.

Bez obzira na ime, rajčica je iznimno popularno povrće koje susrećemo u više od tisuću različitih vrsta koje se razlikuju oblikom, bojom i veličinom - od posve malih, okruglih rajčica, preko jarko žutih vrsta i talijanskih duguljastih rajčica, pa sve do zelenih rajčica čija je priprema vrlo popularna u južnoameričkoj kuhinji.

Jestiv je jedino plod ove biljke, budući da listovi sadrže toksične alkaloide.

Kratka povijest

Iako su rajčice usko povezane s talijanskom kuhinjom, one originalno potječu sa zapadne strane Južne Amerike, te s otočja Galapagos.

Smatra se da je rajčica kultivirana u Meksiku, budući da je ovaj plod zaintrigirao meksičke Indijance jer ih je podsjećao na tomatillo, plod u čijem su okusu često uživali. Španjolski osvajači koji su došli u Meksiko nedugo nakon Kolumbova otkrića Novoga Svijeta, “otkrili” su rajčicu i donijeli sjeme u Španjolsku odakle se raširilo po Europi.

Upotreba rajčice brzo se raširila Europom, te je našla put do Italije gdje se uključuje na jelovnike u 16. stoljeću. U početku nije bila izrazito popularna jer su mnogi smatrali da je otrovna. Čini se da su tadašnji gurmani bili mudri, ali ipak nedovoljno precizni. Naime, lišće rajčice sadrži otrovne tvari (alkaloide), dok je plod potpuno siguran za jelo. Zbog ovog pogrešnog vjerovanja, dugi niz godina rajčica se uzgajala kao ukrasna vrtna biljka i nije se koristila za jelo.

Zdravstvene blagodati

Rajčica obiluje raznolikim vrijednim nutrijentima i fitokemikalijama te stoga ima važno mjesto u prehrani kojom želimo prevenirati bolesti srca i rak. Bez obzira radi li se o sirovim rajčicama, juhi ili umaku od rajčice, povišen unos ovog povrća odličan je korak ka boljem zdravlju.

Antioksidativna i protutumorska svojstva

Izrazito vruća tema u području istraživanja hrane i fitonutrijenata su studije o likopenu iz rajčica. Ovaj karotenoid nalazi se u rajčicama i u svim njihovim proizvodima. Znanstveno je prihvaćena činjenica da je raspoloživost likopena veća iz proizvoda od rajčice, koji su procesirani na povišenim temperaturama i kojima je dodano ulje. Naime, apsorpcija likopena olakšana je kad se ova molekula otopi u masti.

Za razliku od drugih fitonutrijenata, koji su uglavnom proučavani u studijama na životinjama, likopen iz rajčica višekratno je ispitivan u studijama na ljudima, te mu je dokazana zaštitna uloga u rastućem broju karcinoma. U studijama se najčešće spominje zaštitna uloga kod raka prostate, dojke, endometrija i pluća. Antioksidativna funkcija likopena podrazumijeva zaštitu stanice i staničnih struktura od štete izazvane djelovanjem slobodnih radikala, a to djelovanje važno je i u prevenciji bolesti srca.

Uz likopen, koji se nalazi u žarištu zanimanja, rajčica sadrži i cijeli niz drugih, dobro poznatih, nutrijenata s antioksidativnim svojstvima. Naravno, radi se o vitaminima C i A. Ovi antioksidansi putuju po našem tijelu, neutralizirajući štetno djelovanje opasnih slobodnih radikala, koji mogu izazvati oštećenja na stanicama i njihovim membranama. Ova oštećenja postupno mogu pogoršati različite upalne procese, te uzrokovati aterosklerozu, komplikacije kod dijabetesa te karcinome.

Nadalje, rajčica je dobar izvor prehrambenih vlakana kojima se pripisuju povoljna djelovanja na razinu kolesterola i šećera u krvi, a najnovija istraživanja potvrđuju njihovu važnu ulogu u prevenciji karcinoma kolona.

Uloga u prevenciji bolesti srca

Osobe kojima prijeti ateroskleroza imaju pregršt dobrih razloga da uvrste rajčicu barem u svoj ljetni jelovnik. Naime, ovo privlačno povrće bogato je kalijem, niacinom, vitaminom
B6 i folnom kiselinom. Svi ovi nutrijenti, različitim mehanizmima djelovanja, pridonose zdravlju srca i krvnih žila, bilo da se radi o snižavanju povišene razine kolesterola, krvnog tlaka ili homocisteina, sve redom rizičnih čimbenika za pojavu bolesti srca.

I to nije sve…

Rajčice su izvrstan izvor biotina, vitamina B skupine koji je odgovoran za proizvodnju energije, zdravlje kože i funkciju živčanog sustava. Rajčice spadaju u jedan od rijetkih značajnih prehrambenih izvora vitamina K koji je važan za zdravlje kosti. Vitamin K1 aktivira osteokalcin, protein koji je odgovoran za zadržavanje kalcija u kostima, odnosno mineralizaciju kosti. Zbog značajne razine folne kiseline, redovito konzumiranje rajčice doprinosi zaštiti od raka kolona.

Osobe koje pate od migrena ponekad se zaista osjećaju bespomoćno. Ipak, možda vrijedi pokušati boriti se protiv migrene rajčicom. Riboflavin ili vitamin B2 kojim rajčica obiluje pokazao se učinkovitim u smanjenju učestalosti napadaja migrene. Rajčice su vrlo dobar izvor kroma, čiji adekvatan unos je vrlo važan za dijabetičare. Ovaj nutrijent pokazao se djelotvornim u održavanju adekvatne razine šećera u krvi.

Gastro.hr[/i]

Endivija

100gr/10 kcal; P - 0.9%; UH - 1.1%; MASTI - 0.3%

Endivija se smatra vrstom zelene salate, a prepoznaje se po “krecavom” lišću. Ona, doduše, pripada istoj porodici kao i obična zelena salata, ali je ipak u pitanju oplemenjeni oblik cikorije (o kojoj smo pisali prošli put) i ispravnije ju je smatrati cikorijom nego salatom. Predak im je isti: divlja samonikla cikorija koja i danas raste na obalama Sredozemlja, a poreklom je iz Indije. Poznavali su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani, koji su je veoma cenili i poštovali, te joj pripisivali lekovita svojstva. Kod nas je, međutim, endivija, posebno kao povrće, malo poznata. Iako može donekle zameniti salatu glavaticu naročito zimi kad ove ređe ima na tezgama,(mada je mnogo tvrđa i žilavija, a po ukusu gorča), endivija je ipak povrće, i to povrće vrlo visokog kvaliteta, sa znatno većim mogućnostima primene u kulinarstvu nego salata.
U Zapadnoj Evropi, posebno u Francuskoj i Velikoj Britaniji, endiviji se poklanja mnogo više pažnje nego kod nas, pa se i u uzgoju otišlo mnogo dalje. Poznata su dva glavna tipa: bataviljski tip (eskariol), sa širokim i ravnim lišćem, te mahovinasta, tamnolisna endivija s vrlo kovrdžavim i nazubljenim lišćem. Obe vrste imaju zajedničku karakteristiku da po razvijanju listova oblikuju glavicu. I kod nas su uglavnom poznate obe vrste, mada se eskariol više uzgaja, jer bolje zamenjuje salatu, mekši je i nije tako gorak kao kovrdžava endivija.
I lišće endivije može da se etiolira (uveže pri vrhu, da bi ono unutrašnje ostalo belo, ujedno i mekše). Zeleno lišće je jestivo samo dok je mlado, ali zato mnogo bogatije mineralnim sastojcima i vitaminima nego izbeljeno lišće i mnogo je hraniljivije. Kao ilustraciju, navešćemo da u zelenim listovima endivije ima 17 mg% vitamina C, dok ga u etioliranom ima svega 9 mg%. Endivija je uopšte po mineralnom i vitaminskom sastavu siromašnija od obične zelene salate, posebno kad se upoređuju unutrašnji izbeljeni listovi. Ipak, sadrži folate i gvožđe i druge materije neophodne organizmu, kao i sve vrste zelene salate. Međutim, energetska vrednost endivije mnogo je veća nego salate, jer je bogatija proteinima i šećerom, suvom materijom i polisaharidima, koji su neophodni za probavni sistem.
Gorke materije koje sadrži mlečni sok endivije veoma su korisne i potrebne organizmu jer poboljšava apetit, podstiču izlučivanje mokraće, a mnogi ljubitelji povrća posebno cene upravo taj nagorak ukus. Pa i onda kad se endivija priprema sirova, kao salata, može se oplemeniti tako što će se, isečena, više puta isprati u hladnoj vodi i na taj način u velikoj meri ublažiti gorčina. Ako se endivija pomeša s blažim ili slatkastim povrćem, kao što su krompir ili cvekla, tvrdo kuvanim jajetom, prelivima kao što su vinegret ili limunov, ili čak s voćem (narandže, mandarine, jabuke) i ako se pospe začinskim travama (bosiljak, mirođija, miloduh, peršun, vlasac), prihvatiće je s oduševljenjem i oni koji je zbog oporosti ne smatraju dovoljno profinjenom.

http://www.herbateka.eu/node/1067

Blitva - srodnica spanaca

100gr/12 kcal ; P - 1.3%; UH - 1.5%; MASTI - 0.1%

Veoma je korisna za povecanje imuniteta, a i dobar je diuretik Kao i sve lisnato povrce, ni blitva nema veliku energetsku vrednost (100 grama jestivog dela blitve sadrži samo 59 kJ ili 14 kcal), ali to uspešno nadoknaduje visokim sadržajem vitamina C i karotina (provitamin A) i obiljem mineralnih soli. U blitvi ima 12,31 odsto suve materije, od cega 4,83 odsto ugljenih hidrata, 2,0 odsto proteina, 3,44 procenta celuloze, 0,42 odsto biljnih ulja i 1,62 odsto mineralnih sastojaka. Od vitamina najbogatija je vitaminom C (70 mg%), te vitaminima B1 (0,09 mg%), B2 (0,19 mg%) i PP (0,8 mg%). Karotina ima 6.000 i.j. u 100 grama. Razlikujemo dve glavne vrste blitve, lisnatu, koja razvija rozetu krupnog, širokog i mesnatog lišca, i takozvanu rebrastu, koja ima jako razvijenu, socnu i mesnatu stabljiku, odnosno peteljku, žute, zelene ili crvene boje. Lisnata se u kulinarstvu koristi slicno spanacu – kuvana i pomešana s krompirom, zacinjena hladnim uljem, a dok je još vrlo mlada, može se pripremati i sirova, kao salata. Izuzetno je prikladna i za punjenje i savijanje sarmica u raznim kombinacijama, a takode i kao dodatak jelima s testom: za savijace, pite, torte i sl. Druga vrsta ima mnogo dužu stabljiku nego lisnate sorte, a listovi su nešto manji. Ovu vrstu blitve domacice, najcešce zbog neupucenosti, smatraju manje vrednom, jer misle da zadebljala stabljika znaci da je blitva stara, da je odrvenela i nije za upotrebu. Ukoliko i nabave takvu blitvu, domacice ta debela rebra odbacuju i koriste samo zeleno lišce. Sve to pokazuje da naše domacice zapravo ne znaju da se tu radi o dve razlicite, ali jednako vredne vrste blitve od kojih se svaka vrsta koristi s odredenom namenom, jer im je i primena u domacinstvu razlicita. Rebrasta blitva koristi se, naime, tako da se lišce priprema posebno, kao spanac ili salata, a debela, socna i mesnata rebra kuvaju se ili peku vezana u snopice kao špargla ili praziluk, te prelivaju raznim umacima.
Kvalitet blitve ne smemo, dakle, ocenjivati po debljini stabljike ili velicini lista, vec po njenoj svežini i socnosti. Biramo je, medutim, prema nameni, odnosno prema mestu u dnevnom jelovniku.
U botanickom smislu, blitva je clan iste porodice kao i spanac, pa su joj i prehrambena i lekovita svojstva vrlo slicna. Blitva nesumnjivo ima nekih prednosti, premda je nepravedno zapostavljena: znacajna je zbog vitamina C, beta-karotina, kalijuma, mangana, gvožda i kalcijuma, i, naravno, vlakana. Dobar je diuretik i veoma korisna za povecanje imuniteta.
Cinjenica da su od blitve uzgojene dve vrste (lisnata i rebrasta) omogucuje da se blitva priprema u kuhinji šire i raznovrsnije od spanaca. Od blitve možemo pripremati sva jela kao i od spanaca, dok od njega ne možemo pripremati jela s rebrima, zato što njegove peteljke odbacujemo zbog veceg sadržaja oksalne kiseline.

http://www.herbateka.eu/node/1043

Keleraba

100gr/24 kcal; P - 2%; UH - 4%; MASTI - 0%

Keleraba je lepa i zanimljiva biljka, vrlo plemenito, ukusno i korisno povrće. Vodi poreklo od kupusa. Odmah iznad zemlje nabrekla stabljika oblikuje “jabuku” sa čije čitave površine rastu lisnate peteljke, što je u botanici jedinstven slučaj. “Jabuka” je, dok je mlada, vrlo sočna, mekana i ukusna, pa se može pripremati za jelo sirova kao salata, no ipak se najčešće kuva, pirja ili peče kao gomoljasto povrće. Može se jesti samo dok je mlada i ne može se čuvati (osim u hladnjacima i duboko smrznuta), jer ubrzo postane drvenasta, tvrda i nije za jelo. Postoji uobičajena bledozelena keleraba, koja je pogodna za uzgoj u staklenicima i koju najviše koristimo. Mnoge domaćice daju, međutim, prednost plavo-ljubičastim sortama, koje su takođe pogodne za uzgoj u staklenicima. LJubičasta keleraba je, navodno, sočnija, mekša i ima manje karakterističnih drvenastih proraslina, kad malo starija. Plavkasto-ljubičastu boju dobiva od glikozida antocijana, koncentrisanog u kori.
“Jabuka” kelerabe je u tehnološkoj zrelosti nežna, sočna i vrlo ukusna namirnica, vrlo visoke hranljive vrednosti. Energetska vrednost joj je 111 Kj ili 29 kcal u 100 grama. Keleraba sadrži 11,91 odsto suve materije, 2,46 odsto proteina, 0,13 procenata biljnih ulja, 6,50 odsto šećera, 1,57 procenata celuloze i 1,25 odsto minerala. Od vitamina najbogatija je vitaminom C (61 mg%) te vitaminom B1 (0,05%). Pogrešno postupaju domaćice koje odbacuju peteljku i lišće a pripremaju samo “jabučicu”. U mladom lišću i stabljici ima, naime, više vitamina i mineralnih soli nego u “jabučici”, osobito karotina i fosfora.
Pradomovina kelerabe je priobalni pojas severne Evrope.

http://www.herbateka.eu/node/1007

Krastavac cisti od otrova

100gr/14 kcal ; P - 0.7%; UH - 1.8%; MASTI - 0.5%

Ima malo natrijuma a mnogo kalijuma, pa ga ne treba soliti da se taj povoljan odnos ne bi narušio. – Koristan u borbi protiv celulita Prilicno je rašireno mišljenje da krastavac nema nikakvu hranljivu vrednost, cak da je štetan. Lako je ustanoviti da tako misle neupuceni – dovoljno je tek usputno se upoznati s njegovim biološkim sastavom – mineralima i vitaminima – pa da se uverimo u suprotno. Krastavac, doduše, ima najmanju energetsku vrednost od svih povrtarskih kultura (100 grama krastavaca sadrži samo 58 kJ ili 14 kcal), uslovljenu malim sadržajem belancevina (0,6 odsto), ugljenih hidrata (3,2), masti (0,1) i velikim procentom vode (95,7), ali mu je ukupna kolicina mineralnih sastojaka oko 400 mg%. Od toga oko polovinu cini kalijum (160 mg%). Ostalo su kalcijum, fosfor, natrijum, gvožde, mangan i jod. Visoki procenat kalijuma i mali procenat natrijuma daje krastavcu izuzetno delotvorno diureticno svojstvo. Da bi se ono sacuvalo, on se ne sme soliti, kako se taj odnos ne bi promenio unošenjem natrijuma iz soli, cime bi krastavac izgubio jedno od svojih najvrednijih svojstava. Zbog toga se ovo povrce preporucuje pri otežanom mokrenju, bolestima srca i bubrega, a i protiv reume. Pošto rastvara mokracnu kiselinu, koristan je osobama s kamenom u bubrezima i mokracnom mehuru, a time što podstice izlucivanje vode, krastavac potpomaže i izlucivanje otrovnih sastojaka iz organizma, pa treba da ga jedu žene koje pate od celulita. Sirovi krastavac reguliše rad creva, a stolicu cini mekšom. Snižava šecer u krvi pa se preporucuje i dijabeticarima, a posebno kao dijetalna hrana osobama sklonim debljanju.
Od vitamina, krastavac je najbogatiji vitaminom C (11 mg%), a sadrži gotovo sve vitamine grupe B i nešto karotina u tragovima.
Neupuceni cine krastavcu još jednu nepravdu. Po nekom automatizmu, mnogi misle da su mladi krastavci bolji za jelo od zrelih, kao što je slucaj s vecinom povrtarskih kultura. S krastavcem nije tako. Nedozreli krastavci su teže probavljivi od zrelih, izazivaju nadimanje i stvaranje gasova u crevima, pa ako se još i osole i ako se covek posle toga napije vode, može doci do grceva u crevima i zatvora. Otuda i mišljenje da je krastavac u principu škodljiv. Medutim, on je najbolji za jelo u stadijumu zrenja, kad zelena boja kore pocne da prelazi u bledožutu. Tada ga je najbolje uzimati bez ikakvih dodataka (soli, sirceta, ulja), oljuštiti ga i jesti sirovog. Kome ne prija u takvom obliku, koristan je i kao salata. Jednostavno se oguli, nasece na tanke kolutove ili kockice, pomeša s kiselim mlekom ili jogurtom, i po ukusu doda sitno seckani peršun, mirodija i beli luk.

http://www.herbateka.eu/node/1008

Karfiol - jestivi cvet

100gr/25 kcal ; P - 3.2%; UH - 2.7%; MASTI 0.2%

Treba koristiti i njegovo lišće, jer ono sadrži najvažnije prehrambene sastojke Karfiol je kupusno povrće vrlo visokog kvaliteta. Za ljudsku ishranu upotrebljava se jako zadebljala cvast, zbijena u glavicu - “ružu”, koja ima veliku hranljivu vrednost i izvanredno prijatan ukus. Zbog toga, a i zbog atraktivnog i neobičnog izgleda, karfiol se smatra plemenitim i delikatesnim povrćem. Pogledamo li biološki sastav ruže, uverićemo se da karfiol zaista zaslužuje naziv delikatesnog povrća. Bogat je proteinima (2,48 odsto), biljnim uljima (0,34 ), šećerom (1,21) i mineralnim sastojcima (0,83 procenata). Od mineralnih sastojaka sadrži najviše kalijuma, fosfora i sumpora. Celuloze ima 0,91 odsto, a suve materije 9,11 procenat. Karfiol je bogat i vitaminom C (69 mg%), pa mu po hranljivosti, sadržaju suve materije i vitaminima mnogi daju prednost pred kupusom. Teško je svarljiv i nije prikladan za ishranu ljudi koji boluju od bilo koje želudačno-crevne bolesti, jer ima mnogo celuloze. U kulinarstvu se široko primenjuje raznovrsno pripremljen kao samostalno jelo ili kao prilog. Mišljenja o poreklu karfiola se razilaze. Najverovatnije je da se razvio od divlje vrste koja se susreće u Maloj Aziji i Grčkoj. Prve sigurnije zabeleške o upotrebi karfiola datiraju iz 12. stoleća, no o njegovom gajenju na Kipru i u Siriji saznajemo tek u 16. veku. Kad kupujete karfiol na pijaci, treba imati na umu da za kvalitet glavice nije presudna veličina već izgled, konzistencija i boja. Karfiol mora biti jednolično bele ili bledokrem boje. Važno je takođe da površinska struktura “ruže” nije zrnasta, već da je glatka i zbijena. Ubrane glavice se teško čuvaju, čak i u frižideru, pa ih treba potrošiti odmah, dok su sasvim sveže.
Pogrešno i neracionalno postupaju one domaćice koje odbacuju krupno zeleno lišće karfiola. Ono se može upotrebiti na više načina, to više što lišće zapravo sadrži najvažnije prehrambene sastojke. Ako se glavica kuva i priprema na “lešo”, lišće se može skuvati zajedno s glavicom i poslagati uokolo, a ako se priprema zasebno, na neki pikantniji način, od lišća se mogu pripremiti odlična variva, supe i slično, ili se na isti način može mešati s ostalim povrćem.

http://www.herbateka.eu/node/961

Avokado

100gr/126 kcal ; P - 2%; UH - 7%; MASTI - 10%

Još jedna od tropskih vocki koje su se pojavile na našim tezgama je i tamnozeleni, kruški nalik, avokado. U stvari, s obzirom na to kako se koristi, ostaje otvoreno pitanje: da li je vocka – ili povrce. Avokado potice iz tropskih predela Amerike, a u nekim kulturama smatran je afrodizijakom, što ne cudi ako se zna da sadrži 17 vitamina i minerala i više kalijuma od mnogih drugih vocki i povrca. Sazreva tek pošto je uzbran, kroz desetak dana na sobnoj temperaturi. Kad sazri, dovoljno je mek da može da se izgnjeci, a takav može da se upotrebi kao preliv za peceni krompir ili da se doda u prelive za salate da bi ih zgusnuo. Takode, dobar je i kao punjenje za pecurke, u omletu i preliven preko hamburgera i sendvica. U 100 grama avokada ima oko 74 grama (81 odsto) vode, 1,98 grama belancevina, 15,32 grama masnoca, zbog cega ima 161 kcal, ili 674 kj, kao i 7,39 grama ugljenih hidrata i pet grama vlakana. Vec pomenutog kalijuma ima 599 miligrama, fosfora 41 miligram, magnezijuma 39, kalcijuma 11, natrijuma 10, gvožda 1,02, a od ostalih oligoelemenata: 0,42 miligrama cinka, 0,4 miligrama selena, 0,262 miligrama bakra i 0,226 miligrama mangana u 100 grama.
Medu vitaminima prednjaci C, kojeg ima 17 miligrama, vitamina B3 ima 1,921 miligram, B5 0,971, B6 0,28, B2 0,122 i B1 0,108 miligrama, folata ima 62 mikrograma, a vitamina A 612 internacionalnih jedinica (20 mikrograma) i vitamina E 1,34 miligrama ATE.

http://www.herbateka.eu/node/954

Spanac ubrzava mršavljenje

100gr/12 kcal ; P - 2; UH - 1; MASTI - 0

Neke materije iz spanaca mogu usporiti varenje masnoca i prevariti osecaj gladi, pokazuje studija. Iako je želudac još poluprazan, vec osecamo da smo siti pa je spanac tako odlicna dijetna namirnica koja može pomoci u skidanju suvišnih kilograma.. Dobro ga je jesti uz hamburgere, pite i drugu masnu hranu. Osim toga spanac podstice probavu i pomaže kod probavnih smetnji te podstice izlucivanje mokrace iz organizma zbog visokog postotka kalijuma. Zato se preporucuje kod bolesti mokracnih puteva i srca jer rasterecuje rad bubrega i srca te ujedno snižava krvni pritisak. Druga studija pokazuje da zeleno povrce, ukljucujuci i spanac, pomaže u održavanju pamcenja i sprecava zaboravljivost. Stariji ljudi koji jedu puno "zelenisa" imaju oštriji mozak i mentalno su mladi pet godina od vršnjaka koji ne jedu povrce. Veruje se da je za to najodgovorniji vitamin E, kojim obiluje zeleno, lisnato povrce.

http://www.herbateka.eu/node/849
*************************************************************

Špinat je jedna od nutritvno najvrijednijih namirnica iz skupine povrća.

Špinat, lat. Spinacia oleracea, je zeleno lisnato povrće koje spada u porodicu Chenopodiaceae.

Vjeruje se da potječe iz Perzije (današnji Iran), a u Kinu je dospio u 7 st. nakon što ga je tamo, kao dar, poslao kralj Nepala. Možda od sveg povrća, špinat ima najkraću povijest konzumacije u Europi koja ga je upoznala tek u 11. stoljeću kada su ga Maori donijeli u Španjolsku.

Špinat dobro uspijeva u umjerenim klimama, a iako dostupan tijekom cijele godine, najbolji okus i nutritivni profil ima onaj u sezoni između ožujka i svibnja te rujna i listopada.

Špinat i zdravlje

Svima nam je poznato kako Popaj postane super snažan nakon što pojede porciju špinata, no mnoge bi iznenadila činjenica, kao vjerojatno i samog Popaja, da je osim snage, špinat Popaju pružio zaštitu od karcinogenih i kardiovaskularnih bolesti, osteoporoze, te čuvao zdravlje mozga i očiju.

Istraživači su u špinatu identificirali 13 različitih flavonoida koji imaju antioksidativno i potencijalno antikarcinogeno djelovanje. Ova svojstva flavonoida prisutnih u špinatu toliko su impresivna da su potakla znanstvenike na kreirajanje posebnih ekstrakata špinata koji bi se koristili u kontroliranim studijama.
Prema studiji iz 2004., objavljene u rujnu, u Journal of Nutrition, karotenoid neoksantin, koji se nalazi u špinatu, bori se protiv karcinoma prostate na dva načina: spriječavajući umnožavanje stanica karcinoma te potičući njihovo samouništenje.

Špinat je izvanredan izvor vitamina C i beta-karotena (prekursora vitamina A), važnih antioksidansa koji imaju ulogu u smanjenju količine štetnih slobodnih radikala u organizmu te posljedica koje slobodni radikali ostavljaju. Jedna od njihovih važnih uloga u organizmu je i spriječavanje oksidacije kolesterola te tako, posljedično i čuvanje zdravlja kardiovaskularnog sustava. Naime, oksidirani kolesterol ima sposobnost nakupljanja na stijenkama krvnih žila te tako povećava vjerojatnost za njihovo začepljenje te posljedično i za srčani te moždani udar. Unos adekvatnih količina vitamina C i beta-karotena ovu vjerojatnost uvelike smanjuje. 1 šalica kuhanog špinata osigurava 295 % dnevnih potreba za vitaminom A te oko 30% dnevnih potreba za vitaminom C.
Špinat je također jako dobar izvor folata, vitamina iz B skupine koji igra važnu ulogu u smanjenju razine homocisteina u krvi, komponente za koju se vjeruje da, ukoliko je prisutna u visokoj koncentraciji, može povećati vjerojatnost za srčani udar. Kardoprotektivnoj ulozi špinata pridonsi i magnezij, mineral koji igra ulogu u održavanju normalnog krvnog tlaka. 1 šalica kuhanog špinata osigurava 65.6% dnevnih potreba za folnom kiselinom te oko 40% dnevnih potreba za magnezijem.[/color]

Visoka razina vitamina K u špinatu (1 šalica svježeg špinata osigurava 200%, a 1 šalica kuhanoga 1000% dnevnih potreba za vitaminom K) čini ovu namirnicu važnim saveznikom u održavanju zdravlja kostiju. Naime, vitamin K je neophodan za pravilan proces mineralizacije kosti, pa samim time i za čvrste i zdrave kosti.

Rezultati studija provođenih na životinjama sugeriraju da špinat može zaštititi mozak od oksidativnog stresa te smanjiti slabljenje moždanih funkcija usljed starenja. Naime, istraživači su uočili da miševi hranjeni špinatom imaju poboljšanu sposobnost usvajanja novih znanja te poboljšane motoričke vještine.
Studija objavljena u svibnju 2005. u Journal of Experimental Neurology navodi da konzumiranje špinata može značajno smanjiti oštećenje mozga usljed moždanog udara i drugih neuroloških oštećenja.

Mrkva se oduvijek uzdizala kao dobar zaštitnik vida, no špinat sasvim sigurno ravnopravno može stati „uz bok“ mrkvi. Naime, izvanredan je izvor luteina, karotenoida kojemu su brojne studije, između ostalih, potvrdile ulogu u zaštiti od bolesti očiju poput makularne degeneracije i katarakte. S obzirom da je, kao i drugi karotenoidi, lutein topiv u mastima, za najbolji učinak, najbolje je uživati u špinatu začinjenom maslinovim uljem.

Nutritivni profil špinata
(1 šalica kuhanog, 41,4 kCal)
Nutrijent .......... Količina........... %DV
vitamin K......... 888.50 mcg...... 1110,6
vitamin A......... 14742.00 IU..... 294,8
mangan........... 1.68 mg........... 84
folna kiselina.... 262.44 mcg...... 65,6
magnezij......... 156.60 mg....... 39,1
željezo...............6.43 mg.......... 35,7
vitamin C......... 17.64 mg......... 29,4
vitamin B2....... 0.42 mg........... 24,7
kalcij............... 244.80 mg....... 24,5
kalij..................838.80 mg....... 24
vitamin B6....... 0.44 mg........... 22
prehrambena vlakna..4.32 g...... 17,3
bakar................0.31 mg.......... 15,5
vitamin B1....... 0.17 mg........... 11,3
fosfor............... 100.80 mg....... 10,1

Kako odabrati i skladištiti špinat?

Špinat koji kupujete trebao bi biti intenzivno zelene boje, bez požutjelih dijelova i oštećenja na rubovima listova. Tako ćete biti sigurni da kupujete svježe povrće. Ukoliko ga odmah ne pripremate za jelo, pohranite ga, u plastičnoj vrećici, u frižider, i to bez prethodnog pranja. jer vlaga može uzrokovati kvarenje.
Već skuhani špinati nije dobro ostavljati dulje vrijeme, niti u frižideru, niti u zamrzivaču. Eventualno se može smrznuti tek 2 minute blanširan špinat, iako će i ovako tretiran promijeniti teksuru i postati izuzetno mekan.

Savjeti za pripremanje špinata

Prije pripreme, špinat je potrebno dobro oprati kako bi se sa listova uklonila zaostala zemlja i duge nečistoće. Najbolje je špinat staviti u veliku zdjelu sa čistom hladnom vodom te rukom raditi kružne pokrete kroz vodu i špinat. Na taj način se od listova špinata razdvajaju nečistoće koje zaostaju u vodi. Listove zatim treba maknuti iz vode, vodu proliti, a u zdjelu ponovo uliti čistu vodu i u nju vratiti špinat. Postupak ponavljati sve dok u vodi više ne bude nečistoća. Najčešće je potrebno vodu promijeniti 3 puta.

Treba imati na umu...

Špinat spada u malobrojnu skupinu namirnica koja ima mjerljivu količinu oksalata, komponenata koje, ako su u tjelesnim tekućinama prisutne u visokim koncentracijama, mogu kristalizirati i uzrokovati zdravstvene probleme. Zbog toga se osobama sa narušenim funkcijama bubrega i mokraćnog mjehura sugerira izbjegavanje špinata. Nadalje, oksalati mogu ometati apsorpciju kalcija, pa se osobama koje uzimaju suplemente kalcija sugerira da špinat jedu barem 2-3 sata prije nego unose kalcij.

S obzirom da špinat sadrži goitrogene-komponente koje mogu ometati rad štitne žljezde, osobama sa poremećenom funkcijom štitne žljezde također se proporuča izbjegavanje špinata.

Špinat sadrži purine. U nekih osoba, zbog poremećaja u metabolizmu, prekomjerna razina purina može uzrokovati zdravstvene probleme. Osobe koje imaju giht, i osobe sklone stvaranju bubrežnih kamenaca iz urične kiseline (koja je produkt razgradnje purina) trebale bi ograničiti ili izbjegavati unos špinata.

Pripremila: Iva Alebić, dipl.ing.[/i]

Cikorija ili radic

Crveni 100gr/12 kcal ; P - 1.2%; UH - 1.7%; MASTI - 0
Savinjski 100gr/16 kcal ; P - 0.7%; UH - 3.2%; MASTI - 0.3%
Zeleni 100gr/24 kcal ; P - 1.8%; UH - 3.2%; MASTI - 0.5%

> Lisnata cikorija nije naročito proširena kao povrtarska kultura, no ipak se dosta uzgaja u zemljama Zapadne Evrope, posebno u Belgiji, Francuskoj i Holandiji. U Italiji se mnogo uzgaja jedna njena varijanta, takozvana crvena cikorija. Na našim pijacama naići ćemo uglavnom na tri vrste cikorije. Prva i najzanimljivija je svakako ona s dugačkim mesnatim listovima koji oblikuju valjkastu glavicu bledožućkaste do sasvim bele boje. Na tržnicu dolazi najčešće pod imenom radič, a u nekim krajevima i kao cikorija. Radi se zapravo o visokokultivisanoj lisnatoj cikoriji čija lisna rozeta se u određenoj fazi razvoja na vrhu poveže, pa se listovi čvrsto priljube jedan uz drugi i rastu u visinu. Unutrašnji listovi, lišeni svetlosti i sunčevih zraka, gube hlorofil, postaju bledožućkasti do sasvim beli, mekani i vrlo ukusni, gubeći nešto od gorčine svojstvene cikoriji, koja dolazi do glikozida i intibina. Ovaj postupak vezivanja i izbeljivanja listova naziva se etioliranje. NJime povrće ne gubi znatnije svoja biohemijska svojstva a kulinarski kvalitet znatno mu se poboljšava.
Etiolirani listovi cikorije sadrže 7,7 odsto suve materije, 0,4 odsto belančevina, 0,13 odsto biljnih masti i četiri procenta ugljenih hidrata. Od vitamina najbogatija je vitaminom C (2,9 mg%) i provitaminom A u tragovima, a sadrži i vitamine B1 i B2, kao i vitamin K.
Za ishranu dijabetičara značajna je jer sadrži inulin (voćni polisaharid koji se koristi u spravljanju hleba za ove bolesnike jer snižava nivo šećera u krvi). Od mineralnih materija, radič sadrži gvožđe, kalijum, kalcijum, magnezijum i fosfor. Kako ima i biljnih vlakana, potpomaže varenje, a krepi organizam u celosti. U tu svrhu koristi se i čaj od cikorije.
Ta ista lisnata cikorija može da ima i potpuno drukčiji izgled: lišće može da joj bude široko rasperjano, izrazito zelene boje jer listovi nisu vezivani te ne gubi hlorofil. Gorkastog je ukusa iz istog razloga: zeleni listovi zadržali su istu količinu glikozida i intibina. Ovu vrstu prodavci po pravilu nazivaju cikorijom, ne povezujući je na bilo koji način s radičem.
Crvena cikorija ima široko rasperjane listove koji rastu iz kratke prizemne stabljike slične spanaću, a boja joj varira od crvene do crvenkastobele boje lista i lisnih rebara.
Mada je uvedena u kulturu i uzgajana u vrtovima starih Egipćana, Grka i Rimljana još pre naše ere, te cenjena pre svega kao lekovita biljka, cikorija kao povrtarska kultura i kao namirnica nije u jelovnicima prosečnih domaćica naročito zastupljena. Najčešće se priprema kao salata, iako može uspešno nadoknaditi svako lisnato povrće. Kuvanjem, pirjanjenjem pa čak i pečenjem mogu se od cikorije pripremiti raznovrsna i izvrsna jela. Nekome možda smeta nagorak ukus cikorije, dok je drugima to upravo prednost, pa se može govoriti o cikoriji kao gurmanskom specijalitetu. Stoga savetujemo da ne odstranjujete nešto gorči klin na donjem kraju cikorijinog struka, jer gorke materije otvaraju apetit i podstiču varenje.
Salata od cikorije može se inače oplemeniti mešanjem s drugim salatama i voćem, pri čemu se njen nagorak ukus u znatnoj meri gubi: na primer s narandžama, ananasom ili jabukama. Etiolirani listovi mogu se naseći i mešati s krompirom, dok je crvena cikorija (crveni radič) vrlo prikladna za pripremanje mešanih salata, a posebno za ukrašavanje aranžmana s povrćem.

U običnom govoru, cikorija je najpoznatija kao zamena za kafu, ili sastojak bele kafe. Ona se pravi od korena ove biljke koji se suši i prži, a zbog pomenutih sastojaka ima karakterističan miris, ukus, čak i boju sličnu kafi. Međutim, tu je u pitanju posebna vrsta cikorije, korenasta, koja se ne koristi za jelo, nego samo za industrijsku preradu u ovu najkvalitetniju zamenu za kafu.

http://www.herbateka.eu/node/854

Patlidžan – sirotinjski kavijar

100gr/16 kcal ; P - 1.1%; UH - 2.9%; MASTI - 0.1%

U botanickom smislu patlidžan se ubraja u istu porodicu kao i paradajz (pomocnice), ali se od njega u prakticnom, kulinarskom pogledu bitno razlikuje i u kuhinji sasvim drukcije upotrebljava. Poreklom je iz Indije, odakle se širio najpre prema istoku, a tek potom prema zapadu. U Indiji se uzgajao kao kulturna biljka još pre 3000 godina. U Evropu je stigao tek u 13. ili 14. veku, a u naše krajeve u 16. Zanimljivo je da je do nas došao preko Severne Amerike.
Biohemijski sastav plodova patlidžana u vreme jestivosti (tehnološke zrelosti) nije u prehrambenom smislu narocito atraktivan. Sadrži 6-13,5 odsto suve materije, 2,2-4,6 procenta šecera, 0,3-1,5 odsto belancevina, 0,1-0,4 procenta biljnih ulja i 0,4-0,7 odsto mineralnih soli.
Patlidžan nije bogat ni vitaminima. U 100 grama sirovog jestivog dela ima samo 1,5-10 mg% vitamina C, nešto vitamina grupe B, a karotina (provitamina A) samo u tragovima. Medutim, on je vrlo zanimljiva i plemenita biljka, pikantnog ukusa, vrlo cenjena u kulinarstvu. Priprema se na sve moguce nacine, jer je njegovo socno i nežno meso podesno za svakovrsnu preradu. Posebno se ceni pecen i samleven s raznovrsnim dodacima kao pire. Poznati su pirei i namazi koji poticu sa Srednjeg istoka, a prave se mešanjem mesa pecenih patlidžana sa zacinskim travama i aromatskim zacinima kao što su beli luk, menta, bosiljak, limunov sok i maslinovo ulje, vec prema ukusu. Na taj nacin priredene pikantne namaze ponegde nazivaju “kavijarom za plitke džepove”. I doista, kad se patlidžan pripremi po oprobanim, prefinjenim receptima, teško ga je identifikovati kao povrce, jer više nalikuje mesnoj pašteti nego povrcu.
Patlidžanov sok je gorak i oštar pa ga zbog toga pre upotrebe valja posebno pripremiti: oljuštiti mu koru, a mesni deo posoliti i istisnuti mu gorcinu. Kora mu je relativno debela, žilava pa se mora oljuštiti jer nije za jelo. Zadržava se jedino prilikom pecenja ili filovanja, kad je potrebno da se mekana sredina ili nadev sacuvaju. Mesnati deo patlidžana sadrži dosta solanina, gorke glikol-alkaloidne supstance, a što su plodovi stariji, ima ga više. Zbog toga se patlidžan kad sazri ne jede jer je pregorak.
Meso mu je sunderasto, pa pri prženju upija dosta masnoce, ali je interesantno da je, posle izvesnog vremena otpusti.
Da se ne bi reklo da nicem ne služi, navešcemo da se u surinamskoj narodnoj medicini koren patlidžana koristi protiv unutrašnjih krvarenja i astme, a list protiv dizenterije.

http://www.herbateka.eu/node/788