Ja sam danju zaboravljala da jedem...al kako padne noć...uf...noćna ptica sam,umela sam da pečem palačinke u 3-4 ujutru
...
Volela sam te noći...bez telefona..mir...voljeni oko mene,naš mikro svet.Naravno,da je to podrazumevalo klopu...al sve po redu...
Druga faza,da se od umora stropoštam,zaspim,i u dva ujutru me probudi glad...lepo ustanem,jedem,i vratim se da spavam...
Sad mogu i da blejim noću,i da mi isto bude mir,i moj svet,al bez hranne....trebali su meseci...al,čini se da je uspelo
'nit coveka nit karaktera od osobe koja sopstvenom gooyicom ne moze da gospodari'.