Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, ne samo lakše i uspešnije držale dijetu, već su po pravilu i nakon završenog kognitivno-bihejvioralnog tretmana nastavile da „skidaju“ kilograme sve dok nisu postigle željenu telesnu težinu, koju su nakon toga uspevale i da održe.
Prošle godine je WHO (Svetska zdravstvena organizacija) objavila da je broj gojaznih u svetu po prvi put premašio broj neuhranjenih. Gojaznost je poprimila razmere epidemije. Posebno zabrinjava činjenica da je sve veći broj gojazne dece, s obzirom da se zna da gojazna deca po pravilu odrastaju u gojazne odrasle osobe.
Pored zdravstvenih rizika, gojaznost donosi i manjak elana, smanjeno samopoštovanje i samouverenost, depresivnost, menje šanse za zaposlenje i ostvarenje zadovoljavajućih partnerskih odnosa.
Gde je problem?
Ako sve to znamo, a većina nas to vrlo dobro zna, zašto onda svi nismo vitki? Zašto tako mnogo inteligentnih, sposobnih, lepih i na svaki drugi način sasvim uspešnih ljudi, ipak nosi breme viška kilograma i pati zbog toga, često tokom celog svog života.
Možda ste, kao i većina drugih koji se bore sa viškom kilograma, više puta pokušavali da držite dijete i da održite teškom mukom stečeni „manjak kilograma“. Ali, nakon mnogobrojnih vraćanja svega „izgubljenog“, počeli ste da verujete da nikada nećete uspeti, da naprosto imate takav metabolizam, da imate slabu volju, da za razliku od mršavih volite da jedete i da zato nikada nećete moći da smršate.
Međutim, gojazni ljudi uglavnom nemaju sporiji metabolizam, slabiju volju ili urođeno veći apetit od vitkih. Oni se najčešće razlikuju jedni od drugih samo po načinu razmišljanja o hrani, po prehrambenim navikama koje su stekli i po načinu na koji rešavaju životne probleme i izlaze na kraj sa stresom i emocijama. A sve te razlike nisu urođene, već se stiču učenjem tokom života. Samim tim „debeljuce“ nisu „osuđene“ da to i ostanu celog života, jer sve što je naučeno može da se „oduči“ i da se nauči nešto drugo – bolje, konstruktivnije i efikasnije. Dakle, i „oduvek-debeljuce“ mogu da nauče da misle i ponašaju se kao jedna „oduvek-mršava“ osoba. Da bi se napokon uspelo u dugo željenom oslobađanju od viška kilograma, neophodno je najpre steći određene preduslove za uspeh u dijeti, a to su odgovarajuće misli, znanja i veštine neophodne za „skidanje“ kilograma i kasnije za održavanje postignute vitkosti. Kada steknemo neophodna znanja i veštine samo držanje dijete je lakše i donosi trajne efekte- kilogrami se ne vraćaju, jer sada znamo kako da im ne dozvolimo da se vrate.
Kako u praksi iskoristiti ovo znanje?
Pretpostavljam da se prosečni čitalac ovog teksta pita „Šta je to konkretno – koje su to misli, navike, ponašanja, koje poseduju vitki ljudi i koje ih čine sposobnim da se ne ugoje?“
Evo nekoliko tipičnih (potpun spisak je nemoguć jer je svaka osoba različita):
- vitki ljudi nemaju naviku da probleme rešavaju hranom već umeju na neke druge načine da se izbore sa problemima,
- vitki ljudi bolje razlikuju različita telesna stanja (glad od žeđi ili od žudnje za određenom hranom i sl),
- oni bolje podnose stanje gladi i ne tumače glad kao alarm da se odmah mora jesti.
- Gojazni ljudi osećaj prepunjenosti hranom (prejedenosti) po pravilu doživljavaju kao normalno stanje, dok je vitkima prepunjenost neprijatna.
Sve nabrojane i mnoge druge razlike ove dve grupe ljudi su stečene, naučene, pa se samim tim mogu i odučiti, a umesto njih mogu se naučiti načini razmišljanja i veštine vitkih ljudi.
U psihologiji postoji jedna grana psihoterapije zvana kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Ona se fokusira na izmenu neefikasnih obrazaca razmišljanja i ponašanja. Istraživanja pokazuju da su osobe koje su pohađale kognitivno-bihejvioralni tretman sa ciljem oslobađanja od viška kilograma, mnogo uspešnije i lakše držale dijetu a nakon toga uspevale da održe postignutu želejnu težinu.
Istraživanja takođe pokazuju da je pomoć psihologa preko interneta (putem elektronske pošte (mejlova), chat-a, tekstova na web-u, web programa i sl.), po pravilu jednako uspešna kao i pomoć u ličnom sustretu (licem u lice).
