Bulimija nervosa je prvi put ozvaničena kao poremećaj 1987. godine. U bulimičnim krizama se u kratkom vremenskom periodu unese velika količina hrane. Posle toga nastaje period praćen osećajem krivice, depresivnim raspoloženjem i strahom od gojaznosti.
Osoba koja pati od bulimije ima neverovatnu i patološku potrebu za unosom hrane koju ne može da kontroliše i konstantno je gladna. Ova patološka potreba prestaje samo da bi ustupila mesto nekontrolisanim epizodama pražnjenja.
Postoji više podtipova bulimije, kao što je bulimija sa pražnjenjem ili bez pražnjenja, ali postoji i bulimija koju prate druga neprilagođena kompulzivna ponašanja.
Bulimija – kako nastaje?
Poremećaj je psihosomatskog porekla. Obično počinje naizgled bezazlenom dijetom. U većini slučajeva javlja se kod žena od 15. do 35. godina. Sam ne/svesni osećaj praznine, straha, dosade, usamljenosti, želi da se ispuni hranom. Kao kontrateža prejedanju nastupa izgladnjivanje, samoizazivanjem povraćanja do samopovređivanja. Skoro u svakom slučaju, pribegava se pilulama za mršavljenje, zloupotrebi laksativa i diuretika. Česte su sklonosti ka impulsivnom ponašanju, korišćenju alkohola, drogi i pokušaju suicida.
Mnogi psihijatri se slažu da se bulimija obično javlja kod osoba koja su živela u nesređenim porodicama čak i u okruženju alkoholičara, narkomana ili neke druge bolesti zavisnosti. Osoba sa ovim poremećajem često teži savršenstvu koje je sama zacrtala ili su joj roditelji nametnuli.
Za bulimiju se tvrdi da je mnogo opasnija od prejedanja i anoreksije jer je često teško uočiti. Osoba ne mora biti previse gojazna kao u BED-u, niti premršava kao u anoreksiji, mada često variraju u telesnoj težini.
Bulimične osobe najčešće imaju normalnu težinu, ali su često i gojazne, dok postoji i određeni procenat osoba koje su ekstremno mršave.
Uglavnom se ceo čaroban krug drže u tajnosti – osećaja sramote. Zbog ovoga se ne moze odmah reagovati kod osobe koja ima ovaj problem – pa samim tim poremećaj duže traje.
Kakve su posledice koje može izazvati bulimija?
Iako bulimiju često povezujemo isključivo sa psihičkim zdravljem, ona itekako može da izazove i druge ozbiljne zdravstvene probleme. A neki od njih su: oštećenje organa za varenje, oštećenje zuba, oštećenje srca i bubrega, poremećaj hormona, poremećaj mensturalnog ciklusa kod žena, pojačana maljavost lica i tela.
Kako prepoznati bulimičnu osobu?
Najčešće je jako teško prepoznati osobu koja pati od bulimije upravo zato što se ne javljaju prevelike oscilacije u težini, pa se okolina vrlo lako može zavarati. Ipak postoje neki obrasci koji su slični, ako ne gotovo isti kod svih osoba koje pate od ovog poremećaja.
Osoba koja pati od bulimije često izbegava da jede van kuće i u društvu, a često uopšte i izbegava druženja sa drugim osobama.
Ukoliko se desi da bulimična osoba jede van kuće i to u društvu, uvek se dešava da odmah nakon završetka jela ona brzo nestane i ode do toaleta. Takođe, duga i česta zadržavanja u toaletu su jedni od znakova koji ukazuju na ovaj problem.
Kako pomoći osobi koja pati od bulimije
Ako u svom bližem okruženju primetite da neka osoba ima problem sa ishranom i sumnjate da je u pitanju bulimija od izuzetnog je značaja da sa tom osobom razgovarate i posavetujete je da potraži stručnu pomoć.
Bulimija ni malo nije naivan poremećaj i da bi se osoba izlečila od njega potrebna joj je stručna pomoć i dosta vremena.
Ono što vi možete da uradite ukoliko neka vama bliska osoba ima problem sa bulimijom i trenutno se leči je da budete toj osobi podrška. Čak 95% osoba koje su bulimične takođe pate i od drugih psihijatrijskih poremećaja kao što su anksioznost i depresija, što znači da im vaša podrška može biti od velikog značaja.
I zapamtite, nekada je dovoljno samo da saslušate osobu i da je zagrlite i pokažete joj da ste tu za nju. Jer tako će osobi koja se bori sa bulimijom biti lakše jer zna da ima podršku i da nije sama.
Lečenje
Lečenje je dugotrajno i mukotrpno zbog toga što se bulimija teško otkriva pa samim tim tok lečenja kasnije kreće. Potreban je čitav tim profesionalaca, jer se uz psihologa trebaju priključiti i lekari drugih specijalnosti zbog neretko velikog telesnog oštećenja.
Ipak, bulimija je danas potpuno izlečiva. Ono što je primarni zadatak izlečene osobe je da prepozna situacije u kojima joj se javlja nekontrolisana potreba za hranom i da, vršeći neku vrstu samoanalize, uspe da je prevazđe nekim drugim sredstvima (rad, sport, učenje…)
Bulimija Iskustva
BM je bila je dovoljno ljubazna da podeli svoju priču o borbi sa bulimijom kako bi pomogla drugima da dobiju inspiraciju i volju da se i oni bore.
Sve je počelo sa prejedanjem još kada je bila mala (imala je svega 5 godina), i to da bi se ublažila anksioznost koja je stalno bila prisutna. Do sedme godine njen poremećaj u ishrani je počeo da se pogoršava zbog nekoliko traumatskih događaja koji su se nastavljali u narednih nekoliko godina.
B se priseća: „Postoje samo kratki periodi u mom životu kada moj poremećaj nije dominirao mojim životom“. Inače, poremećaji u ishrani često su izazvani negativnim energetskim bilansom, koji može biti posledica traume. Mnogi ljudi sa bulimijom će imati istovremeno i mentalne bolesti kao što su anksioznost ili depresija, a B je patila od oboje.
Trauma je pojačala njenu anksioznost i depresiju, kontinuirano utičući na njen poremećaj u ishrani. B je imala konstantan i opasan ciklus prejedanja, pražnjenja i ograničavanja hrane u svom telu. Mnogi od onih koji pate od bulimije kažu da im čišćenje daje osećaj udobnosti, a ponekad čak i intenzivne sreće. Ovaj opasan ciklus se nastavio, a u srednjoškolskim godinama vršnjaci i prijatelji komentarisali su njen izgled, što ju je dodatno frustriralo.
Srednja škola – novo okruženje, stari problemi
U prvim godinama srednje škole, njen poremećaj u ishrani postajao je očigledan onima oko nje. Zabrinuti prijatelji rekli su njenim roditeljima da često izaziva povraćanje posle bilo kakvog jela i da ograničava unos hrane.
B je potražila lečenje u lokalnoj bolnici, ali nije bila spremna da dobije pomoć ili da zaustavi ovo opasno ponašanje. Statistike pokazuju da je recidiv čest kod onih koji pate od bulimije i javlja se u otprilike 30-50% slučajeva.
Sledeće godine B je nastavila da pati i primljena je u bolnicu nakon diplomiranja, ali opet nije išlo. B kaže: „Shvatila sam da je jedini način da upoznam ljude da imam problem jeste da izgladnjujem sebe“, i to je ono što je ona radila. Njeno zdravlje je počelo da se pogoršava; padala je u nesvest i imala je teške fizičke simptome zbog poremećaja u ishrani, a ambulantna terapija više nije mogla da se sprovodi.
Odlazak u bolnicu
Imala je sreće i saznala za psihijatrijsku ustanovu gde se leče upravo pacijenti kao ona. Uspela je da se nekako „ugura“ u dotičnu ustanovu pošto su spiskovi čekanja poduži i – nije zažalila!
Male grupe su pomogle B da podeli sa drugima vezu koju gaji sa svojim poremećajem, a pošto su se svi borile sa istim problemima, razumeli su je jako dobro. „Sviđalo mi se što je grupa bila otvorena za različite teme, a ovo je grupa u kojoj sam ostala, razumela me je potpuno“.
U Ustanovi je dobila prilagođen plan negde upravo za njen slučaj u skladu sa psihološkim, medicinskim, nutritivnim, duhovnim i interpersonalnim potrebama. Sveobuhvatan i zasnovan na snagama, program grupnog lečenja obuhvata nedeljne individualne i grupne terapije, pored sastanaka sa psihijatrom, psihologom, dijetetičarom, medicinskim timom… Program omogućava osobama da identifikuju i eliminišu svoje poremećeno ponašanje u ishrani i uspostave zdrav odnos sa hranom.
Za B, njena budućnost je sada puna nade i zna da je na putu oporavka. „Ne mogu dovoljno pohvaliti svoj napredak. Imam ovu bolest dugi niz godina i ne očekujem da će nestati preko noći. Ipak vidim ogroman napredak, druga sam osoba i znam da sam na par koraka od potpunog izlečenja.”
Bulimija se može pobediti, BM je dokaz da se upornošću može naći svetlo na kraju tunela. Ipak, bitno je da pacijent prihati svoju bolest i potraži stručnu pomoć – jer terapija postoji i uspešna je!
…
Čitajte i od drugim poremećajima u ishrani:
Poremećaji u ishrani: Prejedanje
Poremećaji u ishrani: Anoreksija
