Moja lična dijeta koju ne znam kako da nazovem…

…ili kako sam skinuo 44 kilograma!

Ovaj članak pišem u cilju da podelim svoje iskustvo sa svima koji žele da se liše viška kilograma, nepoželjnog izgleda i da poštede sebe slušanja komentara, smeha i omalovažavanja svetine kojom su okruženi. Ovo su bile moje misli koje su me ganjale kroz moj srednjoškolski i studentski život. Uprkos tome što sam prvo igrao ragbi, a nakon ragbija prešao na Kung-Fu, stomačina nikako nije mogla da nestane, štaviše, samo je narastala, narastala i narastala.

Imam vagu u kući i kad sam stajao na nju čisto da vidim koliko će da otkuca, koliko sam se natovio, pa kad neko dobaci komentar tipa „prase pod nož“ da budem mentalno spreman na ignorisanje istog.

Napomena: Skoro sve slike iz mojih punijih dana sam sistematski eliminisao… a rekao bih da se na licu vidi velika promena.

Jednog dana palo mi je na pamet da stanem na vagu i kada sam video broj koji je pokazala, dobro da u nesvest nisam pao. Pokazala je da imam 128 kila! Ostao sam zabezeknut. Nisam mogao da verujem. Svestan sam ja bio činjenice da kada devojci pozajmim svoju majicu može da je nosi u grad kao kratku haljinu i da kad sednem na WC šolju stomačina se razlije do polovine nadkolenice, da mi zadnjica kipi iz pantalona kada se sagnem i sve mi je to bilo OK takav sam kakav sam šta da radim, ali kada sam video tu brojku na vagi osećao sam se kao da mi je neki dizač tegova lupio šamarčinu koja me je okrenula za 180 stepeni.

Moja težina nije mnogo uticala na moje samopouzdanje tako da sa te strane nije bilo problema sa društvenim i ljubavnim životom, ali shvatio sam da nisu svi kao ja. Dok sam sedeo i razmišljao o ovome što su moje oči videle zapalio sam cigaru i rekao sebi: „sine, ovo ovako neće moći više“ i tada kao grom iz vedra neba pala je odluka da se ovo mora promeniti i promena je počela.

Kratak opis mojih tadašnjih navika i aktivnosti:

• Jedem domaću hranu i hranim se u maminoj kuhinji ili jedem hranu koju sam sebi pripremim.
• Ukoliko sam primoran da jedem van kuće to znači da sam toliko daleko van kuće da ću se raspasti od gladi dok stignem kući. U ovom slučaju prvo što mi pada na pamet je pekara. Izbegavam restorane brze hrane i pljeskavičare.
• Volim da pečem i jedem roštilj.
• Od najmanjih nogu sam izbegavao kožure, nije mi prijao ukus.
• Voće i povrće jedem redovno, povrće u sklopu ručka i voće, ako ne zaboravim, oko pet sati popodne.
• Pušim kao lokomotiva, ponekad mogu da sažežem po dve pakle na dan. Posle treninga ili seksa mora da se zapali.
• Dan bez barem dve šolje slatke kafe nije dan koji treba da postoji.
• Prema konditorskim proizvodima nisam ravnodušan, jedna čokoladica na dan mi je bila obavezna.
• Obožavao sam da haram fižider kada se vratim iz grada u dva ujutru i posle punog stomaka legnem da spavam.
• Trenirao sam redovno.
• Nemam automobil ni bicikl tako da svo kretanje se svodi na hod i javni prevoz.
• Klonim se alkohola, izbegavam ga po svaku cenu i redovno ga odbijam.

Uglavnom dovoljno sam izneo podataka da se stekne slika o meni kao jednoj osobi koja u svojoj 24. godini nije puno marila za sopstvenu liniju i zdrave navike.

Dok se nije desilo ono što se desilo sa vagom.

To isto veče kada me je šok malo opustio izvalio sam se na kauč i pustio film. Zanimljiv je bio izbor filma, jer baš tada sam se dokopao filma „300“ koji sam jurio već duže vreme. Gledao sam film i veliki utisak su ostavili Spartanci na mene. Poenta filma mi je skroz promakla, gledao sam ga kao da ga nisam gledao. Seo sam i razmišljao o tome da želim tako da izgledam.

Od te večeri prošle su dve godine. Nakon te dve godine ja sam sa 128 kila došao na 84 kile što je potpuno u skladu sa mojom visinom od 184 cm. Uspeh me nije iznenadio jer sam metodički pristupio rešavanju problema svoje telesne težine, ali društvo i ljudi koji su me okruživali su ostali bez teksta. Naročito oni koji me retko viđaju ili neka bivša devojka sa kojom se slučajno sretnem, štaviše dešavalo se da ti isti ljudi koji me retko viđaju prođu pored mene kao pored nekog neznaca pa kada im doviknem gledaju me zabezeknuto i pitaju „jesi li to ti, šta ti se desilo?“ mislili su da sam bolestan kad ono međutim…

Metoda

Sada ću izneti svoju metodu koju sam primenio na samome sebi i na još nekoliko ljudi koji treniraju sa mnom tako da ovo što pišem nije samo bajka za malu decu nego je primenljiva metoda koja je testirana na mlađim osobama sa optimalnim zdravljem. Testovi na osobama koje su starije ili imaju zdravstvenih problema nisu bili rađeni tako da ne želim da se hvalim da sam sada postigao nešto što se može primeniti na svim uzrastima bez obzira na zdravstveno stanje jer bi to bila čista laž, a da lažem nemam nameru ni sebe ni druge. Elem, da ne dužim nego da počnem.

Prva faza bi bila dogovor sa sobom. Pošto se bavim agronomijom i težim da znam što više u domenima priodnih nauka negde sam čuo ili pročitao da u ljudskom telu postoji psiho-somatski refleks. Od kako je sveta i veka razni učenjaci su govorili o snazi i značaju misli. Bez ulaska u metafizičke rasprave mogu da potvrdim tačnost ove teze.

Vraćajući se na moje iskustvo gledanja filma „300“ i želje da budem izdefinisam kao Spartanac stekao sam nameru da to i postanem. Ključne reči su: „da to i postanem“. Pokušao sam da izgubim kilažu nekoliko puta ranije, ali uvideo sam da su ljudi vaspitani da kada nešto izgube refleksno idu da ga nađu, a masa ljudi će se postarati da više nikad ne izgube, psihosmotski-refleks na delu.

Trebalo je naći načina da se mozak preusmeri na drugu liniju razmišljanja. Druga linija razmišljanja je linija ambicije, i gle čuda, isti princip je primenljiv za ambiciju kao i za gubitak. U prirodi nam je refleks da budemo ambiciozni i da jurimo za onim što nam se sviđa. Zaključak koji se može izvesti je jednostavan: igra se na kartu mrzim da gubim, a volim da dobijam. Samo treba jasno, do najsitnijih detalja definisati sliku sebe u željenom telu.

Ovaj korak kako je opisan deluje jednostavno, ali nemojte da se prevarite dragi čitaoci. Ovo je najteži deo jer promišljeno stvaranje željene slike o sebi uprkos činjenicama i trenutnim okolnostima je najteži posao na kugli zemaljskoj.

Što se moje malenkosti tiče ja sam to postigao tako što sam u svom mozgu napravio fotošop sliku svoje glave na Leonidinom telu. Ta slika mi je ostala urezana u umu kao da je neko uzeo laser i ugravirao u mene.

Šta se dešava telu nakon donošenja tako jasne i upečatljive odluke? Dešava se to da mozak dobija nove instrukcije i samim tim će se adaptirati u skladu sa novom situacijom. Počeće izlučivanje drugačijih koncentracija hormona i enzima. Kao simptom ove promene desiće vam se da odjednom počnete da jedete neku hranu za koju niste ni sanjali da ćete jesti ili koju ste jeli do sada i nije imala nikakav poseban ukus odjednom dobije ukus koji vas naprosto oduševljava i bez kog ne možete. U mom slučaju to je postala piletina, kuvani kukuruz, masline i pasulj. Sa druge strane neka hrana će postati ogavna ili bezukusna. Ovde mogu da izdvojim keks, čokoladice i slične konditorske i prerađene proizvode. Sećam se da mi je u bukvalnom smislu reči pripala muka od pepsija pa sam otišao u obližnji žbun da se „ispovedim“.

Sve je to rezultat rada mozga i ničega više jer se upravo ustalio novi režim rada koji će omogućiti da se ciljno stanje ostvari na što brži način.

U fazi dogovaranja sa sobom ključ je razumevanje promena koje se dešavaju i prihvatanju novih poriva koji će se pojaviti. Osim poriva koji su vezani za hranu pojaviće se i drugi porivi o kojima će dalje biti ponuđeno više detalja.

Druga faza bi bila tempiranje obroka. Setio sam se šta nam je još u obdaništu vaspitačica govorila. Večera do osam, ne leži punog stomaka i žena je skroz u pravu. Ono što sam uvideo je da ono što jedem nije igralo toliku ulogu koliko i kada jedem. Ovu izjavu potvđuje činjenica da večerom do osam sati uveče dajem vremena organizmu da svari hranu dok je aktivniji, jer kada zaspim onda, zna se, rad organizma se usporava, a samim tim i varenje. Iznenadio sam se kada sam u početku počeo da gubim pola kilograma do kilo svakih nekoliko dana. Čvrst stav je bitan u ovoj fazi jer će prvih nekoliko dana trebati vremena organizmu da se navikne na nov vremenski režim ishrane pa je neminovno da se buni. Samo ignorisanje je dovoljno da ga dovede u red i ništa više.

Treća faza bi bila efikasno vežbanje. Vežbanje ili neki zahtevniji fizički rad imaju za posledicu povećanu potrošnju kalorija, brže sagorevaju salo koje je u pricipu ništa drugo nego rezerva goriva za hladne dane. Kao drva za zimu tokom leta se nakupljaju jer tada nisu potrebna, a kada udari minus onda pravac šupa i loži da se ne bi smrzao. Problem kod gojenja je što gojenje može da se poredi sa letom koje nikako da prođe. Pa pošto zima nikako da se namoli da dođe mora se nešto preduzeti. Koristeći ovu analogiju prvi korak bila bi odluka da prekinete da unosite drva u šupu.

Vežbe koje bih ja preporučio su vežbe koje aktiviraju celo teko da će se salo povlačiti milimetar po milimetar. Problema sa labavom kožom nisam imao ni ja nit iko ko je pokušao ovu metodu.

Vežbanje

Efikasno vežbanje se razlikuje od običnog vežbanja jer se vežba sa veoma jasno definisanim ciljem. Tada se osim tela uključuje i mozak koji diriguje svim ostalim procesima u telu. Naročito je važno da se u proces ukluči endokrini sistem jer samim tim stimulacija se povećava otpušanjem hormona sreće kao nagrade za rad koji se vrši. Ovo je veoma moćni saveznik koga po svaku cenu treba imati i zato se ovaj vid vežbanja gde mozak i telo rade zajedno mora istaći kao efikasan jer u svakom slučaju je brži i efikasniji od prostog besciljnog zamaranja koje ne daje rezultate ili daje rezultate ispod granice očekivanja. Pa posle se ljudi pitaju zašto im ne ide prema mom iskustvu – ovo je razlog: teranje vode uz vodenicu.

Promene koje sam iskusio su me zapanjile u najmanju ruku rečeno. Primetio sam svakodnevnim merenjem da se moja telesna težina smanjuje ili stagnira dan-dva pa se opet smanji. Trend opadanja je bio više nego očigledan samo je imao formu stepenastog pada što znači pad pa pauza pa opet pad pa opet pauza. Nekada se dešavalo da pauze traju i po dve nedelje što me naravno nije obeshrabrivalo jer sam bio više nego srećan zbog padova koje sam doživeo i imao sam osnova da verujem da će novi padovi opet nastupiti – i jesu, nastupili su kao poručeni.

Danas…

Sada nakon dve godine uređivanja sebe imam 84-85 kilograma što se smatra idealnom težinom na moju visinu i rekao sam sebi dosta. Zadovoljan sam svojom težinom i želja mi je bila da na tome i ostane. U zadnjih godinu dana sam na toj težini i veoma mi je prijatno.

Moje navike se nisu mnogo promenile:

• Jedem domaću hranu i hranim se u maminoj kuhinji ili jedem hranu koju sam sebi pripremim.
• Ukoliko sam primoran da jedem van kuće to znači da sam toliko daleko van kuće da ću se raspasti od gladi dok stignem kući. U ovom slučaju prvo što mi pada na pamet je pekara. Izbegavam restorane brze hrane i pljeskavičare.
• Volim da pečem i jedem roštilj.
• Od najmanjih nogu sam izbegavao kožure, nije mi prijao ukus.
• Voće i povrće jedem redovno, povrće u sklopu ručka i voće, ako ne zaboravim, oko pet sati popodne.
• Pušim kao lokomotiva, ponekad mogu da sažežem po dve pakle na dan. Posle treninga ili seksa mora da se zapali.
• Dan bez barem dve šolje slatke kafe nije dan koji treba da postoji.
• Ponekad ako se ukaže prilika pojedem čokoladicu, ali mi nije potrebno, a ni osećaj zadovoljstva nije jak kao nekada što je bio.
• Imam ustaljeni tempo kada se hranim.
• Treniram redovno.
• Nemam automobil ni bicikl tako da svo kretanje se svodi na hod i javni prevoz.
• Klonim se alkohola, izbegavam ga po svaku cenu i redovno ga odbijam.

Ovo je grupa iskustava koja su se skupila između mene i ljudi koji su me poslušali i probali ovu metodu. Utisci su veoma pozitivni. Nije uspeo samo onaj ko se nije dogovorio sam sa sobom i onaj ko je imao odbojan stav u početku, a njima imam samo jednu poruku da pošaljem “ako ti nećeš ja tu ništa ne mogu”.

I eto to bi bilo to što bih voleo da podelim sa čitaocima ovog članka nadam se da vas je zainteresovalo… i da ćete imati uspeha u ostvarenju svog cilja, a moj sledeći cilj je izgradnja proporcionalne mišićne mase o čemu će biti reči drugi put.

Srdačan pozdrav,
Aladar