Možda i moja priča doprinese nekome ko ima sličnih/istih problema. Moj poremećaj u ishrani je počeo negde 2005-e godine. Sasvim normalna kilaža, ali nizak nivo samopouzdanja je uticao da se predam u naručje anoreksiji. Kako to obično biva, kao i u svim lošim bajkama - odbijanje hrane jer bi me čak i jedna jabuka mogla napraviti sumo-rvačicom, totalno iracionalno ponašanje, ali je za mene tada bilo sasvim racionalno i na mestu... magla u glavi i tvrdoglavost koja je želela da istera svoje. Jednostavno, nisam prihvatala sebe - nisam jasno videla sebe, svoje vrline kojih je bilo i na koje tek sada nailazim, kao na skriveno blago. Mnogi od nas misle da nas ljudi vrednuju po fizičkom izgledu, a takvi koji nas na taj način vrednuju verovatno i ne bi trebalo da nam budu drage osobe koje želimo kraj sebe.
Imala sam razgovor sa psihologom tada... sećam se da je ona (ženski psiholog) počela sa pričom šta da izbacim iz ishrane kako se ne bih gojila (to pričati anoreksičnoj osobi?! apsurd!), da ubacim maksimum fizičke aktivnosti (što sam i uradila, ali sa minimalnim unosom hrane, ponovo apsurd), itd. Rezultat-razgovor sa njom je samo još više učvrstio korene anoreksiji i dao joj mesta da se razbaškari. Trajalo je to duže... Postala sam nervoznije prirode, izbegavala prijatelje, izbegavala izlaske van, povlačila se u sebe i ostajala sama sa svojom anoreksijom... odrađivala školske obaveze, ali sve manje imala snage za sebe, da se suočim sa svojim problemom.
Negde 2009-e godine počinje moj problem sa prejedanjem. Oči i stomak su želeli da dohvate sve što je bilo preda mnom, a što je bilo jestivo. Organizam je želeo sve da nadoknadi. Prejedanje, pa želja da se normalizujem sa ishranom, pa ponovo prejedanje, pa slavljenje svakog dana kada se nisam prejela... Jaki bolovi u želucu, trpala sam hranu i preko granice svakog osećaja za glad... Ugojila sam se 5-6kg za 12-ak meseci koliko je to trajalo...nije mnogo kilaže, ali je mnogo problema... mnogo štete po organizam.
Jednog dana sam 'presekla' postavljajući sebi, pred nosem, sledeće: Ili ćeš svoj život svesti na ishranu, na depresivnost, na štetu sebi i drugima koji te vole, ili ćeš se prepustiti zdravoj ishrani, fizičkoj aktivnosti, stvarima koje voliš, ljudima koji ti znače... Bilo je sa jedne strane pakleno sa druge rajski... Izabrala sam i sada sam ovde, već nekoliko meseci od kako lagano zalazim u normalu. Uzela sam svoj život kao plastelin i odabrala najlepše boje i napravila najlepšu figuru. Zadovoljna sam sobom i svojim prizorom u ogledalu, poštujem sebe i svoj život, a poštujem i sve oko sebe
.
Počela sam intenzivnije da meditiram, da se opuštam, da radim vežbe joge, da radim na svom telu i duhu i da radim na sebi uopšteno. Najbolji psiholog kojeg sam upoznala za sebe bila sam ja sama.
U svakome od nas leži odličan lek, samo treba pronaći isti. Ne očekujte da vam bilo šta spolja pomogne, vaša pomoć je unutar vas... Vredi se izboriti, vredi udisati prelep vazduh i koračati po hrskavom jesenjem lišću, vredi deliti osmehe, vredi voleti, vredi čitati divne knjige, vredi kupiti sebi nešto, vredi otići na plažu i trčati po pesku, vredi sedeti u šumi pod drvetom i slušati ptice... sve vredi, vi imate ključ za vrata koja želite.