Draga Judette,
Verovatno si procitala sve sto sam ja napisala na ovoj temi.
Moja cerka vise nije u bulimiji, ali je u ozbiljnijim problemima, ispala je iz tokova skroz, izlazak iz kuce, i to na jedvite jade samo kad treba da ide kod lekara.
Moras da shvatis jedno: Tvoj zivot je samo tvoj, u tvojim rukama.
Ne lecis se zbog roditelja, mada te oni voli najvise na svetu, iako te mozda ne razumeju, ali sigurna sam da bi zeleli da te razumeju, lecis se samo zbog sebe.
Izlecenje je moguce, od nasih prijatelja cerka se izlecila, i to bez nekih velikih trauma, onda kad je ona odlucila da se leci, evo sada zavrsava fakultet bez ijedne izgubljene godine, ne, nije bitan fakultet, vec to sto je uspala.
Verujem da ces i ti uspeti, vazno je da si postla svesna toga da imas problem, to je veliki pocetni korak.
Ja sam ti na raspolaganju, ako zelis, javi se na pp.

Izvinite, nije trebalo da poludim onako.
Pokusala sam da se ubedim u svasta. Uspem 4 dana da se kontrolisem, pa onda 15 povracam.. Mama produzuje bolovanje po ko zna koji put, da bismo barem jedan deo dana bile zajedno (pandurska posla). Inace ne izlazim. Ponekad, a i tada sam lose volje. Ne volim da budem u okruzenju ljudi, zato sto se isuvise lose osecam... Nosim siroke stvari i ne sminkam se, jednostavno isparavam (u psy smislu). . .

spremam prijemni za filoloski i pisem neke eseje to je bar zabavno. od toga ce verovatno da ispane ponesto dobro:)

Sada sam odlucila da putujem.. jer ovo je najduze leto, za pamcenje i prepricavanje......putovanja... to mi je jedini ventil kojeg nema od kada smo poceli lecenje..i veoma je to osetljiva tema. to je ono sto zelim JA!

Uslov je , svakako, da se sredim... Prvo: VEOMA sam zbunjena, te ne znam da li zelim da prihvatim TAJ uslov, drugo: Ne znam da li cu moci da ga ispunim... Cini mi se da necu...


Ps. Nadam se da ste dobro:)

judette, u potpunosti te razumem, prolazim kroz isto... medjutim, meni je hvala bogu krenulo na bolje... javi se na pp

Ne, mila, nisi ti poludela i nema razloga da se izvinjavas.
Moja mladja cerka studira filoloski.
Ne vidim da si napisala gde zivis.
Da li si trazila strucnu pomoc, ako nisi, pokusaj, Palmoticeva ima posebno odeljenje za adolescente koje vodi dr Bradic, zena Nebojse Bradica, moja Andjelka na zalost nikada nije bila njen pacijent, osim kad je menjala njenu nekadasnju doktorku i mnogo joj se svidjala. Sada na zalost, nece Andjelku u svojoj grupi, previse je rizicna.
Ja ponovo nudim pomoc, a u medjuvremenu, uci za prijemni, da budes zadovoljna, i posle lepo putuj i lepo provedi ovo dugo leto.
LJubim te!

sta je to pp, kog djavola? ahaha:))

Ahm.. zivim u Bgdu, imam terapije svake nedelje, kod jedne sjajne psy (ona radi i na klinici D. Misovic). IDEMO DALJE! izgleda da je danas jedan optimistican dan:))

Hvala na lepim:recima)

Nina, drago mi je.. samo guraj, draga!

Devojke, drzite se, zelim vam da ozdravite sto pre, da vam mladost bude opustena i srecna.
A pp., je'l se salis, da ja nasednem, pa da objasnjavam, na dnu posta, klik, i ide poruka samo meni, ili nekom drugom.

sve ce da bude dobro, samo veruj u to i ne predaj se nikad...sta god ti treba slobodno se obrati, ja znam kako je kad te niko ne razume i kad si desocijalizovan...

Možda i moja priča doprinese nekome ko ima sličnih/istih problema. Moj poremećaj u ishrani je počeo negde 2005-e godine. Sasvim normalna kilaža, ali nizak nivo samopouzdanja je uticao da se predam u naručje anoreksiji. Kako to obično biva, kao i u svim lošim bajkama - odbijanje hrane jer bi me čak i jedna jabuka mogla napraviti sumo-rvačicom, totalno iracionalno ponašanje, ali je za mene tada bilo sasvim racionalno i na mestu... magla u glavi i tvrdoglavost koja je želela da istera svoje. Jednostavno, nisam prihvatala sebe - nisam jasno videla sebe, svoje vrline kojih je bilo i na koje tek sada nailazim, kao na skriveno blago. Mnogi od nas misle da nas ljudi vrednuju po fizičkom izgledu, a takvi koji nas na taj način vrednuju verovatno i ne bi trebalo da nam budu drage osobe koje želimo kraj sebe.
Imala sam razgovor sa psihologom tada... sećam se da je ona (ženski psiholog) počela sa pričom šta da izbacim iz ishrane kako se ne bih gojila (to pričati anoreksičnoj osobi?! apsurd!), da ubacim maksimum fizičke aktivnosti (što sam i uradila, ali sa minimalnim unosom hrane, ponovo apsurd), itd. Rezultat-razgovor sa njom je samo još više učvrstio korene anoreksiji i dao joj mesta da se razbaškari. Trajalo je to duže... Postala sam nervoznije prirode, izbegavala prijatelje, izbegavala izlaske van, povlačila se u sebe i ostajala sama sa svojom anoreksijom... odrađivala školske obaveze, ali sve manje imala snage za sebe, da se suočim sa svojim problemom.
Negde 2009-e godine počinje moj problem sa prejedanjem. Oči i stomak su želeli da dohvate sve što je bilo preda mnom, a što je bilo jestivo. Organizam je želeo sve da nadoknadi. Prejedanje, pa želja da se normalizujem sa ishranom, pa ponovo prejedanje, pa slavljenje svakog dana kada se nisam prejela... Jaki bolovi u želucu, trpala sam hranu i preko granice svakog osećaja za glad... Ugojila sam se 5-6kg za 12-ak meseci koliko je to trajalo...nije mnogo kilaže, ali je mnogo problema... mnogo štete po organizam.
Jednog dana sam 'presekla' postavljajući sebi, pred nosem, sledeće: Ili ćeš svoj život svesti na ishranu, na depresivnost, na štetu sebi i drugima koji te vole, ili ćeš se prepustiti zdravoj ishrani, fizičkoj aktivnosti, stvarima koje voliš, ljudima koji ti znače... Bilo je sa jedne strane pakleno sa druge rajski... Izabrala sam i sada sam ovde, već nekoliko meseci od kako lagano zalazim u normalu. Uzela sam svoj život kao plastelin i odabrala najlepše boje i napravila najlepšu figuru. Zadovoljna sam sobom i svojim prizorom u ogledalu, poštujem sebe i svoj život, a poštujem i sve oko sebe .
Počela sam intenzivnije da meditiram, da se opuštam, da radim vežbe joge, da radim na svom telu i duhu i da radim na sebi uopšteno. Najbolji psiholog kojeg sam upoznala za sebe bila sam ja sama. U svakome od nas leži odličan lek, samo treba pronaći isti. Ne očekujte da vam bilo šta spolja pomogne, vaša pomoć je unutar vas... Vredi se izboriti, vredi udisati prelep vazduh i koračati po hrskavom jesenjem lišću, vredi deliti osmehe, vredi voleti, vredi čitati divne knjige, vredi kupiti sebi nešto, vredi otići na plažu i trčati po pesku, vredi sedeti u šumi pod drvetom i slušati ptice... sve vredi, vi imate ključ za vrata koja želite.

Cestitam, Anny, na tvojoj velikoj pobedi.
Sada si mocna za sve sto pozelis!

Zdravo svima!Lecim se od bulimije vec 3 god ali bez nekog preteranog uspeha.Nije mi to jedini psy.problem,tako da proporcionalno slabi i jaca u zavisnosti od onog prvog.Al sam ga zakomplikovala...radi se o tome da imam i veliki problem s raspolozenjem(nije sad bitna dijagnoza...).Nemam konkretno pitanje,cisto bih volela da nadjem dodatnu podrsku,kao i da ja nekome to budem.Iz Beograda sam i lecim se u KBC Misovic i to je jedina ustanova koja se ozbiljno bavi ovim problemom kako ambulantno tako i hospitalno.Devojkama koje jos uvek nisu potrazile strucnu pomoc od srca savetujem da se tamo jave jer mislim da im biti pruzena adekvatna pomoc.Znam,napisala sam da kod mene nema nekog velikog napretka s obzirom da se vec dugo lecim,ali priznacu da je to iskljucivo do mene.Ja do pre neki dan nisam imala podrsku(mislim na majku),sama sam odlazila na kontrole,pa i u bolnicu..odjednom,ona je odlucila da saradjuje,a to podrazumeva zakljucavanje hrane,oduzimanje novca i potpunu kontrolu nad mojom ishranom!Cini mi se da mi to cini jos gore..da imam jos vecu potrebu za prejedanjem,a cisto sumnjam da ce mi dr i keva poverovati u tu pricu!Upisala sam fax ali svaki drugi dan sam na ivici da odustanem.Sad..ovo je mozda druga tema..ali ako ima devojaka koje pored poremecaja ishrane imaju drugih psihijatrijsih problema,volela bih da cujem vasa iskustva-kako se borite,da li ste pod terapijom i koliko dugo (posto se ja konacno skidam )))ali sam prilicno nesigurna i uplasena )..Osecam se nesposobnom za studiranje..ma za zivot i tu leka jednostavno nema!A opet..sta cu bez faxa..Cini mi se da sam prilicno konfuzno ovo napisala,zbrda s dola,al eto,za pocetak..pozz

Draga leno, moraš da veruješ da je zaključavanje hrane za tvoje dobro.
Moraš da veruješ da je redovan odlazak na predvanja i druženje sa vršnjacima, za tvoje dobro.
U odličnoj si ustanovi, mada je i Palmotićeva sjajna, sve zavisi od toga kakav odnos uspostaviš sa svojim doktorom.
Pisaću ti više na pp.
Želim ti sve najbolje!

Osecam se nesposobnom za studiranje..ma za zivot i tu leka jednostavno nema

Sve je ok sto si napisala ali ovo prosto nije tacno.

Leka ima a to je izmedju ostalog motivacija. Svakom je motivacija nesto drugo ali jedna od najvecih motivacija treba da bude i ta da ZELIS izlecenje. Bez te glavne motivacije izlecenja nema. Kada ODLUCIS da promenis zivot i stanje u kojem se nalazis ONDA tek mozes da se pomeris sa "mrtve" tacke.
Kroz odredjenu psihoterapiju malo po malo videces kako ti se zivot menja na bolje. Rad na sebi je "rudarski" rad ali vredi svake sekunde i svakog emotivnog previranja.

Zelim ti sve najbolje i drzim fige da nastavis sa lecenjem

Hvala Andjela ..Uf..znam da je u teoriji moguce,ali fali mi snaga i volja..smisao.Ma..
Danas idem na kontrolu..i tako me vuce da ostanem na odeljenju,iako znam da to nece resiti,vec samo dodatno zakomplikovati situaciju.Najlakse je spakovati se i otici u bolnicu,to je moj vec dobro poznati obrazac ponasanja..Stidim se svoje slabosti i kukavicluka,tog ogavnog samosazaljenja i popustljivosti prema sebi,ali ne umem to da promenim,zapravo ja umem samo da konstatujem,analiziram,ali tu se prica i zavrsava.U svom zivotu sam samo nemi posmatrac,
Jao,kako je ovo pateticno,izvinjavam se,necu vise da mracim

Ne mracis i dobro je da kazes ono sto zelis

Nemas potrebe da se stidis svoje slabosti i ti nisi jedina osoba koja je slaba ( sta u opste znaci biti slab? ) Stvar je u tome da naucis prepoznati momente kada pocinjes okretati obrazac po kojem se ponasas kada to nije dobro za tebe. Kada ga prepoznas i kroz psihoterapiju naucis sta u tom momentu uraditi pa pri tom jos i primenis e onda je to prava stvar.
To je kao npr.....hm...anksioznost....ne jos bolji je primer panike. Kada se neko uspanici (ili nepravilno kada ljudi kazu imam napad panike....to niko nema nego se prosto uspanici ali sad je to druga tema )...Znaci panika, i kad krene plitko disanje, preznojavanje itd ljudi obicno pomisle da ce umreti ali kada paniku upoznas i shvatis da se od toga ne umire pa jos pride naucis kako da je smiris e onda je to prava stvar. Znaci niko ti na psihoterapiji nece reci da se ti vise nikada neces uspaniciti ali ces nauciti kako je iskulirati. Naravno radi se i na tome sta te uvodi u paniku ali i to je druga prica.
Mislim da nisam bila mnogo konfuzna i da si shvatila sta hocu reci

Shvatila .Cime se ti bavis,studiras,radis?