Hvala, Andjela!
Nije lako, i moja cerka cesto ne misli tako, sto je posledica bolesti.
Svasta smo prosli, i trebalo bi da se manje angazujemo, da je vise pustimo da se sama bori, ne oslanjajuci se na nas, to je savet doktora, ali ne ide tako, imas srce, ne mozes.
ona je bila na devet hospitalizacija, kad se sabere vreme boravka u bolnicama, to je skoro dve godine. Sest pokusaja suicida.
Sada idemo dalje.
Ako neko misli da mogu pomoci konkretnim iskustvom, slobodno neka pise na pp.

dusa me boli kad citam sve ovo...jer masu sttvari sam vise-manje prezivela...imam 18 godina, zavrsavam cetvrtu godinu srednje skole, ako je i zavrsim uopste... naime, anoreksicna sam... ali ovo je onaj kranji stadijum, kad jedva imam snage da disem, a za nesto drugo da ne pricam... jako se trudim da ispravim to, da se oporavim, ali ne ide mi bas glatko... sve je to pocilo preprosle godine, a za taj period, koji je jako kratak, prezivela sam anoreksiju, prejedanje, bulimiju, pa opet anoreksiju, sa povremenim bulimicnim napadima... a kad mi sam shvatila gde sam zavrsila sam sa skroz ostecenim zelucem, velicine klikera, koji boli i kad sam gladna, i kad pojedem malo vise, sa jakim gastritisom, i skroz specenom sluzokozom gastro-intestinalnog trakta... zubi su mi se pokvarili od kiseline, koza mi je suva da suvlja ne moze biti, kosa opada, krvna slika je jako losa, a pritisak strasno nizak... jako se mucim i trudim da poboljsam stvari i jako mi je tesko...jedina pozitivna strana je sto imam podrsku, koja znam da mi je sigurna i da je uvek uz mene, a to je moja mama...trudim se najvise zbog nje, jer nije ovo zasluzila...tj. prvo i zbog sebe, jer ni ja nisam ovo zasluzila jer sve ovo kao da je bio nacin da kaznim sebe, a da za to nije bilo razloga...jer kriveci sebe sto su me drugi ljudi povredili nista nisam uradila osim sto sam sama sebe jos vise povredila...trenutno trazim psihijatrijsku pomoc, mislim trazila sam i pre ali mi psihijatar nije odgovarao, jer mi je neophodan zato sto koliko se ja trudila nemam snage da prevazidjem uzroke moje aksioznosti...samo se jos vise povlacim u sebe i gomilam sve u sebi... ni sa kim se ne druzim, jer nije da ne zelim, nego jednostavno vise nisam potrebna ljudima koje sam smatrala svojim prijateljima, a koji su se zapravo druzili sa mnom iz koristi, jer sam oduvek bila borac, borila se za njih, stitila njihove interese, a sad sam sasvim druga krajnost, ne mogu da se borim ni za sebe i da stitim svoje interese, a kamo li da budem rame za tudje probleme kao ranije... a u samoj srzi cele stvari ja sam imala veliki problem, za koji niko nije znao, a koji je jos aktuelan i koji je u stvari glavni uzrok moje depresije i anksioznosti...moj otac alkoholicar...jako mi je tesko, ali trudim se i uspecu...moram...zbog sebe i moje majke koju volim do neba i koje da nema ja bih odavno zavrsila pod zemljom...

Nina, nisi napisala odakle si, ali ja sam se jako potresla kad sam ovo procitala.
Sta to cinis radi sebe i svoje mame koju mnogo volis, kako se to boris'
Mozda i cinis, ali save sto cinis a da nije uz strucnu pomoc, u ovoj fazi, premalo je.
Dakle, sa mamom kod lekara, hitno.
Molim te, najpre zbog sebe, moras voleti sebe kao sto te Gospod voli pa zbog mame, i na kraju zbog svih mladih ljudi koji takodje imaju probleme, da im budes uzor, da se ponosis sobom, da se tvoja mama ponosi.
Jer, cudni su putevi Gospodnji, od nasih prijatelja cerka, bila je tako reci beznadezan slucaj, uz Bozju pomoc izleci se, a moja cerka je izgledala bolje od nje mnogo, pa se jos muci.
Duso, hrabro, napred, samo bez strucnjaka se ne moze.

ja sam iz Sapca...borim se koliko mogu... trenutno trazim psihijatra, a to je malo teze u Sapcu...nekako je zatvoren krug i svi uglavnom pricaju neke opste stvari...a otezano mi je da idem negde van Sapca jer nemam sredstava...mama ne radi, a otac mi je kao sto sam vec rekla takav, kakav je, a i on mi prosto brani da idem kod psihijatra...bunio se i prosle godine kad sam krenula, a to sve proizilazi iz njegovog straha da se suoci sa svojim problemima i da prizna sebi neke stvari...nadam se da ce vasoj cerki biti dobro i da cemo uspeti nekako da se izvucemo...

Mora da ima neki pristojan psihijatar, a zalim sto kao roditelj, moram da savetujem ovo: ima situacija kad roditelji i ne moraju sve znati.
A kako stojis sa duhovnim uciteljem, dobar duhovnik takodje moze puno pomoci.

Nina, jako me je potreslo čitanje tvojih redova, a sigurna sam i mnoge.
Malena, svesna si svoje greške, na početku života si i moraš upregnuti preostali deo snage
za jedan veliki preokret. Bitno da je mama uz tebe, da ti želiš da nastaviš borbu.
Molim te, ne odustaj.
Nadam se da ćeš pronaći pomoć kakva ti je neophodna u tvom trenutnom stanju,
da ćeš samoj sebi pomoći. Mozak je čudna mašina, probaj da je reprogramiraš.
Želim ti PUNO, PUNO sreće! Javi nam se, ovde si uvek dobro došla.

jako mi je zao kad god cujem ili procitam neku ovakvu pricu, nadam se da ce ti biti bolje, javi nam kako napredujes, zelim ti svu srecu ovog sveta u resavanju tvog problema!

Vidim, Nina se javila samo na ovoj temi, verovatno je nas izguglala.
Nina, duso, mora da postoji neko ko ti moze pomoci, Sabac nije bas ni selo, mora da imate prijatelja, rodbine, imas bilo koga u svom okruzenju ko moze da pomogne. Otac je takodje za lecenje, i tu treba nesto preduzeti i za njegovo dobro i dobro svih vas.
Kako da pomognem?

Nina... I mene je jako potresla tvoja prica... Cak nisam ni mogla odmah da se oglasim nego sam izasla sa psom u setnju i razmisljala o onome sto si napisala... Mozda zvuci ruzno ovo sto cu napisati ali nema svrhe da vise slusas ono sto tata kaze jer je on sticajem okolnosti 'izgubio kompas'... Ali zato imas mamu uz sebe pa cete se na neki nacin izboriti zajednickim snagama... Moras da se boris i zbog sebe i zbog mame... Uvek ima nacina pa uradi ono sto je najbolje za tebe... I nemoj da odlazes jer vreme neumitno prolazi a ti si u predivnim godinama i zasluzujes svu zivotnu radost... Molim te, javi mi se na pp ako mogu da ti pomognem na bilo koji nacin...

hvala svima koji su se javili...resena sam da se izborim sa svojim problemom, a vasa podrska mi puno znaci...u sredu idem kod novog psihijatra, pa cu videti da li mozemo da uspostavimo kontakt i da li treba da idem negde dalje...a ako treba naci cu nacin da odem jer sam resila ovo da izguram do kraja...

Ciao Nina, bas mi je drago da si sa nama

Evo Nina pogledajmo tvoj post iz lepseg ugla (vrlo retko skoro nikada ne gledam situaciju iz druge vizure).
Najlepsa stvar je ta sto si shvatila da imas problem i zelis da se lecis. To je super stvar jer znam dosta ljudi koji i ni u krajnjem stadijumu nece da shvate,prihvate...da imaju problem. Kod psihologa , za razliku od drugih medicinskih grana, ne vredi lecenje ako nemas pacijenta koji hoce da ucestvuje u lecenju. Kada covek shvati da mu treba psiholog/psihijatar 50% posla je vec odradjeno,veruj mi na rec ...znaci govorim kada osoba to shvati i pozeli izlaz iz problema se vidi(ne instant varijantu) jer ako ga neko nagovori a on to nije shvatio onda taj tretman nece ici dobro.

Ziveti sa alkoholicarem nije lako ali veruj mi da bar 40% ljudi zive sa alkoholicarem pa i sa roditeljima sadistima,narkomanima...Nikada ne razmisljaj o tome da menjas oca ili bilo koga drugog vec iskljucivo sebe...sebe vezbaj,nadgradjuj,leci,menjaj...Divno je sto te mama podrzava i tu si u prednosti za razliku od dosta ljudi.

Slicna prica vazi i za prijatelje. Oni dolaze i odlaze. To je normalan tok zivota. Kroz odrastanje svi se menjamo pa tako i prijateljstva.

Sto se tice psihijatara...hm...postoje neki odredjeni arsini lecenja ili osnovne stvari koji te svaki psiholog pita. U zavisnosti od skole psihologije oni ce se zaustaviti na onome sto misle da je ok.
Ako ti treba pomoc oko izbora psihologa/psihijatra i to mozemo resiti.

U anoreksiji psiholog je samo jedna karika (za mene najjaca) ali su ti preko potrebani i drugi specijalisti. Za pocetak dobar opsti lekar koji ce te uputiti na razne pretrage i kod raznih specijalista.

Glavu gore , osmeh na usne i sa jednim velikim " RESICU JA TO"

hvala puno na podrsci i razumevanju...sto se tice lekara opste prakse, imam jako dobrog koji je upoznat sa mojim stanjem...imamo jako otvoren odnos i osecam od strane njega jaku zelju da mi pomogne...nadam se da ce ovo jednog dana postati samo tuzna, ali ipak prica koje cu se nerado secati...a do tad je potrebno da prodjem trnovit put koji znam da moram preci jer kako sam dosla do ovoga, tako se moram i izvuci...jos jednom hvala na podrsci, mnogo mi znaci, kao i na savetima, lepo je znati da postoje tako humani ljudi...

Bravo, Andjela.
Bravo Nina za tebe, bas sam i ja razmisljala o tome sto Andjela pise, koliko je dobro sto si shvatila da imas problem, jer vecina anoreksicnih pacijenata to negira.
Samo da znas, ja sam tu, kao majka koja je kroz to prolazila i jos uvek prolazim, a imam iskustva o tome i od prijatelja.
Drzi se, sve je iz tvoje glave.
Sve ce da se resi!

Bas prije neki dansam gledala interviju sa manekenkom koja je na drugoj slici na pocetku ove teme..tu je imala 45 kila...prosto nisam mogla svojim ocima i usima da vjerujem....

Za ovih nekoliko meseci, mislim od septembra (tada se sve otkrilo, pocelo od razredne, mame tate, psihijatra, joge) prosli smo kroz svasta. Mojim roditeljima nije bilo nimalo prijatno da se suoce sa samodestrukcijom deteta u koje su toliko nade polagali da ce ispasti poslusna, podgojena i normalna... hm..

Bilo je tu bezanja od kuce, pokusaja kupovine zileta, lekova bez recepta, gutanje sarenih pilula, bezanje iz skole, trava, alkohol.. pa onda udaranje ledjima o zid, grizenje ruku, nogu, secenje iglama i tupim nozevima (?!)

Ne mogu Vam opisati koliko zelim da nestanem... i dalje.. iako sam sada nesto bolje, zapravo dosta bolje (56kg).. tako kaze okolina (j... mi se za okolinu, zar to nije odvec jasno)... I dalje neopisivo mislim o 47! magicna brojka.. da imala sam 47, sa 175cm visine. ah..to su bila vremena, zaista. imala sam pokrice za sve prosecno sto napravim, jer sam jednostavno bila ISCRPLJENA!!!
Povracam vec 3 godine, poslednjih god dana svakodnevno, posle svakog zalogaja. Jasno je da je to sad po defaultu, haha mehanizam izbacivanja raznih sr..nja iz glave..

Osecate li bes u mojim recima.. mislim da ga i ja osecam, mada ne mogu jos uvek da ga izbacim..

i dalje povracam.



ps. nije mi tesko da govorim o ovome, mogu da pricam razne gadosti na tu temu. Jedino mmi je zao ljudi koji su mi podrska, SIGURNA sam da se zbog njih odvikavam.. Isto tako, sigurna sam da kada ostanem sama (ideal), tj kad "porastem", bulimija ce se vratiti u punom jeku..

ps2
imam 18 god. ako je za utehu, ne razmisljam o suicidu vise!!