Za ovih nekoliko meseci, mislim od septembra (tada se sve otkrilo, pocelo od razredne, mame tate, psihijatra, joge) prosli smo kroz svasta. Mojim roditeljima nije bilo nimalo prijatno da se suoce sa samodestrukcijom deteta u koje su toliko nade polagali da ce ispasti poslusna, podgojena i normalna... hm..
Bilo je tu bezanja od kuce, pokusaja kupovine zileta, lekova bez recepta, gutanje sarenih pilula, bezanje iz skole, trava, alkohol.. pa onda udaranje ledjima o zid, grizenje ruku, nogu, secenje iglama i tupim nozevima (?!)
Ne mogu Vam opisati koliko zelim da nestanem... i dalje.. iako sam sada nesto bolje, zapravo dosta bolje (56kg).. tako kaze okolina (j... mi se za okolinu, zar to nije odvec jasno)... I dalje neopisivo mislim o 47! magicna brojka.. da imala sam 47, sa 175cm visine. ah..to su bila vremena, zaista. imala sam pokrice za sve prosecno sto napravim, jer sam jednostavno bila ISCRPLJENA!!!
Povracam vec 3 godine, poslednjih god dana svakodnevno, posle svakog zalogaja. Jasno je da je to sad po defaultu, haha mehanizam izbacivanja raznih sr..nja iz glave..
Osecate li bes u mojim recima.. mislim da ga i ja osecam, mada ne mogu jos uvek da ga izbacim..
i dalje povracam.
ps. nije mi tesko da govorim o ovome, mogu da pricam razne gadosti na tu temu. Jedino mmi je zao ljudi koji su mi podrska, SIGURNA sam da se zbog njih odvikavam.. Isto tako, sigurna sam da kada ostanem sama (ideal), tj kad "porastem", bulimija ce se vratiti u punom jeku..
ps2
imam 18 god. ako je za utehu, ne razmisljam o suicidu vise!!